Имала је срећу да одраста у једној дивној породици окружена пажњом и љубављу оца Мартина и мајке Богданке Тошић. Ту су у душу ћерке Момирке, нама познате као Моме Боровчанин, уткане праве вриједности. Нема оног ко у основној школи „Соколац“ није корачао низ ходник и покуцао на друга врата десно, а да га није дочекао благи и сусретљив поглед наше педагогице. Читав радни вијек није потрошио дозу разумијевања и љубави коју је поклањала сваком дјетету.

Рођена је 1958. године у Сокоцу. Основну и средњу школу завршила је у Хан Пијеску, гдје је и живјела са родитељима и братом.

- Школи се у моје вријеме давао велики значај, тако да акценат није био само на васпитању, већ и на образовању. Родитељи су настојали да мој брат Момир и ја завршимо факултете и већ у средњој школи сам знала који је мој наредни корак. Бити међу дјецом, окружен њима је предуслов за здраво одрастање што је био мој пут до Филозофског факултета гдје сам 1981. стекла звање професора педагодије и психологије. Професионалну каријеру сам започела у Основној школи „Милан Илић- Чича Шумадијске у Хан Пијеску, а наставила у Сокоцу, гдје сам провела 37 година и сада завршавам свој радни вијек - рекла је она.

Самим ступањем у школу, Момирка је ставила акценат на рад са ученицима не запостављајући сарадњу са наставницима, родитељима и друштвеном средином. У то вријеме 1559 ученика је похађало соколачку школу, али како нам је рекла добра организација и сарадња међу члановима колектива и квалитетан образовно-васпитни рад дао је сведочења о успјешним резултатима ученика и наставика из тог периода.

- Посао педагода је заиста тежак и захтјеван, уједно лијеп ако га волите. Он ме подстиче, а сам осјећај када крочим у школу чини да ми буде лијепо. То је једноставно тако, ако сте предодређени за овакав посао у који је уложено много љубави, поштовања сваке личности од малог дјетета до колега и родитеља. Зато се све вријеме  мора трагати за искуством које је неопходно. Године мог рада огледале су се у перманентном учењу и стручном усавршавању кроз разне научне обуке, едукације, конгресе и семинаре, јер ако на адекватан начин не знамо примјенити то искуство ништа нисмо постигли - истиче Момирка.

У наставку приче, открила је да свака ситуација има излаз и да разговор све ријешава уз доста рада, стрпљења и разумијевања које су проткане великом љубављу.

- Посебну важност дајем упису дјеце у први разред, гдје заједно са својом колегиницом процјењујем факторе зрелости који утичу на вријеме поласка у школу: физички развој, ментални, затим емотивни и развој говора. Родитељи су некако изгубили нит и занемарили битност развоја дјетета. Са дјецом треба разговарати, јер породица игра велику улогу од рођења до поласка у школу која се касније види кроз њихово одрастање. Као да смо негдје испустили љубав према књигама, сликовницама, дјеци је лоша графомоторика, постоје дјеца која немају развијен говор као посљедица неправилне комуникације у породици. Велики сам противник  неправилног кориштења нових техологија, које као забава све више узимају маха и код мале дјеце.

Улога родитеља је незамјењива. Неки мисле да је довољно препустити одгој и припрему за школу установама које се тим баве, али дјеца се идентификују са нама и зато им требамо дати себе 100 посто, наћи спрегу између оца, мајке и дјеце.

- За мене је изговор када чујем реченицу „Немамо времена“ која је постала као поштапалица. Ми га морамо имати за нашу дјецу, јер нико не може вољети као отац и мајка. Љубав треба усмјерити. Ми дјецу требамо загрлити, пољубити и исто тако бити досљедни оном што радимо јер се дјеца желе идентификовати са нама. Ми треба да смо им примјер у свему. Све што желимо од њих морамо показати својим примјером јер нам и те како враћају наше грешке. Емотивно увијек морамо бити доступни за њих, када желе са нама да разговарају. Нема разговора успут, већ све остављамо и слушамо их. Никада не требамо стављати жеље изнад потреба, све се треба ускладити, толико их обасипамо да ни они сами не знају шта имају и у свему томе се губи мјера. Дјеца понекад манипулишу са нама, исказују потребе које нису у складу са њиховим узрастом, зато постоји граница и признајем да је васпитање тежак посао који тражи доста одрицања и досљедност. Немојте бити преамбициозни родитељи, јер дијете губи себе а временом слаби успјех у школи. Вратите се у своје дјетињство, школа је мјесто гдје треба да нам свима буде лијепо, мјесто гдје уче, стичу другаре, а нажалост данас нам се епматија све више губи- наставља причу Боровчанинова.

О њеном успјеху свједоче генерације.

- Зар има веће среће од поздрава и поштовања бивших ученика који су сада одрасли људи у којима видим љубав коју сам усадила. То су родитељи који доводе своју дјецу стасалу за ђаке прваке. Зато ако желите да наградите своје дијете, нека то буде похвала, загрљај, вријеме проведено са њима. Будите њихова подршка.

Педагогица је дуго година била члан Друштва педагога Републике Српске као научно-стручне огранизације, предсједник Актива педагога подружнице романијске регије. Вођена тиме да је од изузетне важности бити стабилан у професиоланлој сфери  и сфери интерперсоналних односа, захвална је на свему што је све ове године рада научила и донијела. Општина Соколац јој је ове године додијелила посебно признање „Златну плакету“ за несебичан рад и залагање током професионалне каријере.

Мома нам је на крају открила да је кроз разговор пробудила сјећања и вратила се у године када је школовање било на цијени. Круна њеног рада избрушена је великом посвећеношћу, перманентним радом, досљедношћу а надасве професионализмом. Љубав према овом позиву учинила је да на обострано задовољство завршимо ову причу, коју је Момирка изградила уз несебичну подршку свог супруга Неша и ћерки Убавке и Теодоре.

Велика воља и ентузијазам никада не напушта праве људе. Срећан одлазак у пензију.

Пише: Ведрана Реновица