Према процјенама стручњака, Босна и Херцеговина је од 1991. године до краја 2024. изгубила више од трећине свог становништва, што је пад који је најдрастичнији међу свим европским земљама. Негативни природни прираштај, старење становништва, одгађање родитељства и масовна исељавања пријете да озбиљно угрозе економски и друштвени развој, а тренутне мјере и стратегије, како упозоравају стручњаци, нису довољне нити адекватне да би преокренуле ове трендове.

Из разговора са демографским стручњацима из Републике Српске и ФБиХ, професором демографије и демографским експертом Стевом Пашалићем и аналитичорем демографских кретања Аднаном Фехратбеговићем, јасно је да је демографска ситуација алармантна, а пројекције указују на још веће изазове уколико се постојећи трендови наставе.

Демографски врхунац

Уочи рата, БиХ је бројала 4.377.033 становника, достигавши свој демографски врхунац. Нешто више од двије деценије касније, попис из 2013. показао је да у земљи живи 3.531.159 људи, док процјене за 2024. годину говоре о свега 2.865.656 становника. То је смањење од готово 35 посто у односу на пријератни период.

Стручњаци упозоравају да је тешко прецизно прогнозирати број становника, јер у БиХ од 2013. године није проведен нови попис. Због тога напомињу да су сви актуелни подаци о броју становника само процјене, а не званичне бројке.

До тих процјена, према Пашалићу, долази се уз помоћ методолошки утемељене демографске рачунице познате као "једначина равнотеже", која узима у обзир број рођених, умрлих и миграције становништва.

Тако је број становника у ФБиХ пао на 1.802.376 у 2024. у односу на 1991. када је било 2.731.019, док се у Дистрикту Брчко у истом временском периоду смањио са 87.627 на 68.173 становника.

Број становника, како каже демографски аналитичар Аднан Фехратбеговић, може се индиректно процијенити и на основу "виталне статистике", односно броја новорођених који је познат, те узимајући у обзир број становника/број новорођених у земљама у региону, које имају сличне друштвене и економске услове.  

У разговору за Фену истиче да је, од укупног броја становника важнија старосна структура становништва, која је битна за пројекције, али и за укупна кретања, између осталог, у области радне снаге, броја ученика и студената и пензионера.

- Према попису становништва из 1991. године просјечна старост становништва БиХ била је 30 година, док је према попису из 2013. у ФБиХ просјечна старост износила 39, а у Републици Српској око 40 година. Имајући у виду огроман негативни миграцијски салдо од више од 300.000 људи у задњих десет година, можемо рећи да је просјечна старост у БиХ сада око 43 године - наводи Фехратбеговић.

Када је ријеч о пројекцијама броја становника и старосне структуре становништва, демографска слика у ФБиХ према подацима Федералног завода за статистику за период 2019. - 2070., како истиче аналитичар, дјелује прилично суморно.

- До 2050. године у ФБиХ од процијењених 1.522.418 становника, чак 37 посто могло би чинити особе старије од 65 година. Истовремено, удио радно способне популације од 15 до 64 година могао би пасти са око 1.530.000 становника, колико је било у 2019. години, на само 797.000 становника у 2050, односно са 70 на свега 52 посто - објашњава Фехратбеговић.

Просјечна старост

Додаје да је ситуација слична са Републиком Српском, па чак и тежа, због веће просјечне старости становништва.

Фехратбеговић упозорава да ће убрзано старење становништва, у комбинацији с депопулацијом, представљати огроман изазов за БиХ.

- Такви трендови озбиљно ће угрозити функционисање државе, од пензионих фондова, преко недостатка радне снаге до огромног притиска на финансирање здравствених и образовних система те изградње инфраструктуре - истиче.

Док би се, према подацима Федералног завода за статистику, број радно способних грађана који својим доприносима одржавају пензионе фондове и финансирају кључне јавне системе могао преполовити, популација старија од 65 година ће порасти са 335.000, колико је било 2019. године, на 564.000 у 2050.

- Можемо слободно рећи да је демографски проблем најтежи и најозбиљнији изазов с којим се БиХ суочава у својој новијој историји - наглашава демографски стручњак.

Када је ријеч о политикама и мјерама које би требало да одговоре на све наведене изазове, Фехратбеговић отворено признаје да стање није охрабрујуће.

- Нажалост, ни изблиза нисам задовољан оним што се тренутно ради. Основни проблем је што је су консултације са стручњацима изостале - истиче.

Као примјер наводи научну конференцију организовану 2023. године на Природно-математичком факултету у Сарајеву, на којој, каже, није присуствовао нико из извршне власти.

- Све или бар већина такозваних мјера које се доносе су заправо ад хоц потези, често популистичког карактера, без адекватног стручног и научног утемељења -  сматра Фехратбеговић.

Стога, истиче да је хитно потребно укључити стручну јавност у креирање демографске и развојне политике.

- Поменута научна конференција нудила је управо то, највећи стручњаци и научници из земље и региона су адреса на коју се треба обратити - каже он.

Стабилизација прилика

Такође, наглашава да је неопходно учинити све да би млади људи жељели да остану у БиХ и граде своју будућност.

- То подразумијева стабилизацију политичких прилика, реформу образовања и здравственог система те креирање услова за долазак страних инвестиција, што би побољшало пословне прилике и повећало број радних мјеста. Такође, важна је и изградња инфраструктуре, јер страни инвеститори не желе да послују у земљи гдје транспорт роба и услуга траје читаву вјечност. Осим тога, неопходна је и деполитизација јавног сектора, односно одмицање политичких партија од управљања јавним предузећима - закључује Фехратбеговић.

Забрињавајућа демографска слика присутна је и у Републици Српској.

У разговору за Фену, професор демографије и демографски експерт Стево Пашалић процјењује да је Република Српска од 1991. године па до 2024. изгубила чак 36 посто становништва, односно да је са 1.558.387, број становника пао на 995.107.

Напомиње да званични подаци Републичког завода за статистику Републике Српскр говоре о 1.110.496 становника, али да званична статистика не укључује спољну миграцију, која се у БиХ, као ни у земљама региона, не евидентира систематски.

Када је ријеч о дугорочним демографским пројекцијама, професор Пашалић истиче да је потребан опрез јер су предвиђања у овој области често незахвална због одређених цикличних кретања становништва те су стога су могуће одређене промјене.

Уколико би се, ипак, тренутни трендови наставили без већих одступања, уз негативан природни прираштај и стални одлазак становништва, оцјењује да је реално очекивати да би Република Српска до 2050. године могла да изгуби још 250.000 - 300.000 људи.

- То значи да би Република Српска до средине вијека могла имати нешто више од 600.000 становника - наводи Пашалић и додаје да ипак овакве пројекције треба узимати с резервом.

Коментаришући негативни природни прираштај, истиче да је он у Републици Српској од 2002. године у континуитету негативан, уз одређене осцилације. Након пописа 2013. године Српска је због негативног природног прираштаја изгубио 64.995 становника.

- Сасвим је извјесно да ће се тај тренд и наставити - упозорава Пашалић.

Говорећи о наталитету и промјенама у репродуктивним навикама жена у Републици Српској, професор демографије указује на забрињавајуће податке.

Сада су "средње године рађања" у Српској 33,8 година, што је далеко изнад средњих година рађања 1990-тих, када је та граница била око 27 година. Осим тога, током посљедњих 30 година, број дјеце по жени смањен је на око 0,5", истиче Пашалић.

Да би Република Српска имала услове за просту репродукцију, годишњи број новорођене дјеце требало би да буде близу 20.000, што је, како каже, у постојећим демографским условима недостижно.

Демографски експерт такође наглашава да једна четвртина жена у Српској старости 35 година нема дјецу, те да се углавном ради о женама које живе у урбаним срединама и које имају више или високо образовање.

- Одложено рађање, касни бракови и све дуже чекање са заснивањем породице представљају важне узроке ниског фертилитета са којим се данас суочава Српска - каже Пашалић.

Он упозорава и на додатне проблеме.

- У једној генерацији жена од 30-35 година, оне још увијек немају дјецу, иако се још налазе у плодном периоду. Међутим, ту се може претпоставити да је већ присутно смањење физиолошке плодности, секундарни инфертилитет, већа психолошка цијена брака и рађање дјеце у старијим годинама, што значи да више неће моћи да имају жељени број дјеце. Одлагање рађања за касније животно доба носи и бројне ризике за неповољан ток и исход трудноће - појашњава.

Статистика као потврда

Статистика додатно потврђује тренд одлагања родитељства у Републици Српској.

- Више од 80 посто жена старости 20-24 године нема дјецу, иако су управо тада најплодније, чак њих 93 посто. У доби од 25-29 без дјеце је око двије трећине жена, а без потомства остаје и око трећина жена старости 30-34 године - каже Пашалић.

Наводи да се слична ситуација биљежи и на нивоу цијеле БиХ. Године 1990. рођено је 67.000 дјеце, док сада тај број износи око 25.000.

Пашалић такође истиче да миграције доносе највеће демографске губитке у цијелој БиХ, па тако и у Републици Српској.

- Републику Српску је у посљедњих десетак година напустило 110.240 људи. БиХ је историјски емиграциона земља и одлазак људи ће се наставити све док развијеност наших простора не буде приближна, на примјер, земљама ЕУ. Евидентно је да ће се процес исељавања наставити, можда различитим интензитетом, зависно од наших економских и других кретања - истиче.

Саговорник Фене напомиње да у рјешавању демографских проблема нема једноставних ни брзих рјешења те да тренутне мјере које се проводе нису довољно системске нити дугорочно одрживе.

- Не постоје мјере популационе политике које доносе чаробна рјешења. Мјере које данас имамо углавном садрже елементе социјалне политике, што значи да још увијек немамо јасно дефинисану популациону политику. У земљама у свијету највећи ефекти те политике доносе највише до десет посто. Наслабије резултате дају новчана давања, која код нас тренутно предњаче међу пронаталитетним мјерама - истиче Пашалић.

Додаје да се овај проблем више не може рјешавати само демографским, већ и ширим "недемографским" мјерама, прије свега економским.

Такође наводи и примјер који показује колико је тешко постићи видљиве економске ефекте кроз повећање наталитета.

- Када би се број рођене дјеце у једној години повећао за 10 посто, то би могло да утиче на раст БДП-а за око 0,69 посто. Међутим, до таквог резултата је тешко доћи. У Републици Српској, то би то значило да број рођених треба да порссте са садашњих 9.227 на нешто више од 10.000 беба те да да тако повећамо БДП за 0,69 посто у наредној години, што је захтјеван циљ - објашњава Пашалић.

Он упозорава да, иако постоје бројни стратешки документи који се баве демографским питањима, њихова примјена у пракси готово не постоји.

- Имамо бројне стратегије, али оне су углавном "мртво слово на папиру". Слична је ситуација у цијелој БиХ, на то смо указали још прије годину дана у Академији наука и умјетности БиХ. Чак и када те стратегије обухватају демографска питања, то је најчешће врло штуро и непрецизно дефинисано - каже Пашалић.

Наглашава да је становништво кључни покретач развоја и да се најефикасније демографске мјере заправо заснивају на економском расту.

- Најбоље мјере су развој економије и запошљавање, посебно младих и брачних парова, уз циљ да сваки посао буде сигуран и добро плаћен. Огроман значај имају и образовање и квалитет радне снаге, јер образована популација доноси већу продуктивност и квалитет. Квантитет бар дјелимично можемо надокнадити квалитетом - закључује Пашалић и додаје да је "људски капитал кључан за развој и опстанак сваког друштва".

Демографски проблеми нису јединствени само за Босну и Херцеговину. Сличне трендове биљеже и земље региона, Србија, Хрватска и Сјеверна Македонија већ годинама се суочавају с падом наталитета, исељавањем младих и убрзаним старењем становништва.

Како поручују саговорници Фене, рјешење не лежи само у новчаним давањима, већ у стварању друштва у којем млади желе остати, заснивати породице и градити будућност. То значи стабилност, сигурност, запошљавање, ефикасне институције и, изнад свега, дугорочну стратегију.