Поред значајног броја познатих и признатих Рогатичана у многим областима, ово мало мјесто подно легендарне Романије, може се похвалити да има и своје светитеље, светомученике Родољуба Самарџића и Рељу Спајића од чијег страдања се ове године навршава осам деценија.

Њих је Свети синод Српске православне цркве на приједлог Далматинске, односно Дабробосанске епархије прогласио свецима. Родољуба као свештеника у Кулен Вакуфу па отуда канонско Куленвакуфски, а Рељу који је богослужио у Блажују код Сарајева са канонским именом Блажујски. Старији мјештани причају да су светомученици часно и поносно живјели, несебично помагали свом народу, те достојанствено отишли на “онај свијет”.

- Родољуб Куленвакуфски је дијете Стевана и Софије Самарџић из засеока Коковина код села Гучево, који су имали и кћерку Родољупку. Родољуб је рођен 1907. у Рогатици, гдје је ишао у основну школу, а богословију је завршио у Сарајеву. Рукоположен је у звање свештеника 16. марта 1931. Зна се и да је посљедњу свету службу служио у Кулен Вакуфу, у Далматинској епархији. Ту га је задесио Други свјетски рат. Са женом и дјецом, ухапсиле су га, на правди Бога, усташе и заједно са другим Србима убиле јуна 1941. године - казала је Милка Самарџић.

Причало се, казује још ова Рогатичанка,  да су му на његове очи усташе заклале жену и дјецу, а онда њега убиле. То је био повод да га Свети архијерејски сабор православне Епархије бихаћко-петровачке 5. октобра 2003. у манастиру Рмањ код Мартин Брода канонизује за Светог свештеномученика гламочког и куленвакуфског и упише у црквени календар за дан 22. јула.

Према ријечима проте Милорада Новаковића ни други свештеномученик Реља Спајић није имао више среће. И њега су убиле усташа ратне 1941.

Рођен је 3. јануара 1906. у Рогатици, а богословију је завршио у Сарајеву, док је  рукоположен и постављен за пароха 19. септембра 1927. године. Причало се да је био атлета по стасу, “лијеп као слика” и женски срцеломац.

Свештеник Реља је премјештен у Блажуј код Сарајева 1931, а његова посљедња служба била је 10. августа деценију касније. Тог дана ухапсиле су га сарајевске усташе. Када је видио да ће бити убијен, написао је писмо жени и дјеци “Мила моја Вукосава и дјечице, када умрем жеља ми је да ме укопате поред блажујске цркве. Тамо ћемо се опет наћи. Волите се између себе. Будите дјечице до краја овог ништавог живота честита и поштена. Нека вас све Бог благослови”.

- Писмо је писано 10. августа 1941. у ситним сатима, а поп Реља јутро није жив дочекао. У порту блажујског храма Светог Саве његови земни остаци пренесени су тек 7. августа 1955.  године - причају рогатички свештеници.

Додају да иако су светомученици као веома млади отишли у “царство небеско”, успјели су утабати пут доброте за нове генерације. Да би се сачувало сјећање на њих у припрати храма Свете тројице, рече старјешина храма протојереј-ставрофор Предраг Масал изображене су и освештане фреске светих Родољуба и Реље. Оне сада, заједно са фрескама Светог Василија Острошког, Светог Саве и других светитеља, красе улаз у храм чији наос, и поред тога што је у 14 деценији “живота”, још није фреско-осликан. Једна фреска Родољуба Самарџића осликана је на чесми у дворишту црквеног дома у Рогатици, а друга у наосу цркве у Бранковићима подно Сјемећа. 

Српски свештеник не клечи

У књизи “Боже помози” протојереј ставрофор Момир Васиљевић биљежи сјећања на покојног Рељу Спајића и пише да је са стријељања 26 заточеника Срба из Бутмира и околине у бутмирским борићима, гдје су сами морали ископати заједничку гробницу, умакао Михајло Терзић, који је касније причао да је егзекутор од попа Реље тражио да клекне како би га лакше убио.

Он му је одговорио “српски свештеник никад не клечи”, а када су му рекли да сагне главу, опет је слиједио одговор “Не, хоћу да видим како убијате”.

Пуцали су у њега и он је пао раширених руку на гомилу мртвих својих парохијана направивши при томе својеврсни крст за преминулу браћу.