Сам на свом пријестолу моћи, диктатор је човјекомрзац жељан љубави. За своју зависност налази само један лијек – пројекат култа личности – да му се клања народ којег угњетава. Сигурно сте чули за већину њих, но знате ли све њихове сулуде хирове – одлуке, декрете и забране, енормно трошење новца на палате и властити луксуз…?

На листи ‘лудих диктатора’ који су створили култ личности прво мјесто свакако заузима Сапармурат Нијазов, који је жељезном палицом владао Туркменистаном од 1991. до своје смрти 2006. године. За вријеме његовог режима сваки трећи Туркмен доспио је у затвор, а сваки други остао је без посла.

Нијазов је дошао на чело Туркменистана још 1985. године, када га је Михаил Горбачов поставио за предсједника владе Туркменске Совјетске Социјалистичке Републике и првог секретара Комунистичке партије Туркменистана, што је била најмоћнија политичка функција у тадашњем СССР-у. Тај инжењер енергетике био је уједно и најмлађи републички вођа.

На изборе изашло 100 одсто бирача, а он добио 100 одсто гласова!

Када је 1991. Врховни савјет Туркменистана прогласио независност, Нијазов је изабран за предсједника новонастале самосталне државе. Наредне године је побиједио на изборима, а занимљиво је да је био једини кандидат.

На изборима 1999. је добио 100 одсто гласова, а на изборе је изашло 100 одсто уписаних бирача, што се никад није догодило чак ни у Сјеверној Кореји!

Чланови његове странке на истим су изборима добили више од 99 посто гласова. Тако изабрани туркменски парламент га је прогласио доживотним предсједником.

Сам се прогласио Туркменбашијем или “оцем свих Туркмена”, и то по узору на Кемала Ататурка, “оца свих Турака”.

Једном је на сједници парламента рекао да би 2010. могао одступити и расписати изборе. Заступници су то са згражањем одбацили и захтијевали да остане предсједник до краја живота.

Народ живи у сиромаштву, али свима су бесплатни плин, струја и вода.

Иако је Туркменистан врло богат природним ресурсима, посебно нафтом и плином (по резервама плина су пети у свијету), народ живи у сиромаштву. Просјечна плата је 50 долара, али грађани бесплатно користе плин, струју и воду.

“Код нас сви живе одлично, питао сам људе и нико ми се није пожалио”, рекао је Нијазов који је волио шетати туркменском пријестолницом и пропиткивати људе како су.

Слику своју љуби

Туркменистан је једна од најзатворенијих држава на свијету. Швајцарски фотограф и лауреат престижне награде World Press Photo, Николас Ригети неколико је пута боравио у Туркменистану:

“Кад стигнеш у Туркменистан прво што угледаш је Нијазов. Зашто? Зато што је тип посвуда. Умножен је у трилијон примјерака. Наравно, његов лик је на свим новчаницама. Налазимо га и на боцама алкохолног пића, амбалажи чаја и на свим паковањима соли…”,прича Ригхети.

“Лично сам против тога да гледам своје слике и статуе на улицама, али то је оно што народ жели.”

Портрети “оца свих Туркмена” истакнути су по цијелој земљи, посебно на великим јавним зградама и авенијама. Статуе њега и његове мајке су присутне свуда, укључујући и средиште пустиње Кара-Кум. Нијазова голема позлаћена статуа, висока чак 15 метара (Нијазов је иначе био врло низак, свега 150 cm), налази се на врху највеће зграде у главном граду Ашгабату. Статуа се ротира тако да је лице Туркменбашија увијек окренуто према сунцу.

“Лично сам против тога да гледам своје слике и статуе на улицама, али то је оно што народ жели”, изјавио је својевремено Нијазов који је 2001. критиковао култ личности.

По њему се зову метеор, јогурт, парфем…

Награду “хероја Туркменистана” добио је чак пет пута. Самом себи у част град Красноводск преименовао је у Туркменбаши. Осим тога, бројна мјеста, аеродроми, хидроелектране, школе и болнице носе његово име. По себи је чак назвао и метеор, којег су открили туркменски астрономи, те јогурт и парфем.

Државна телевизија такође се зове по њему – Туркменбаши, а док је био жив углавном је емитовала само емисије о њему. У углу је био лого с његовим ликом. На радију су такође свакодневно пуштали пјесме њему у част. Све туркменске новине свакодневно су објављивале његове слике на насловницама, а велики дио садржаја био је посвећен само њему.

Као Нијазов и његова мајка славна је особа. Без обзира на то што је умрла давне 1948., од када је њен син на власти проглашена је народном јунакињом због заслуга за отаџбину од којих је најважнија она да је родила “оца нације”.

Назив за хљеб промијењен је из традиционалне ријечи “цхорек” у “Гурбансолтан едзхе”, по њеном имену. И њени кипови и слике неријетка су појава у Туркменистану.

Промијенио називе мјесеци и дана у седмици

На годишњем засједању парламента, у љето 2002., Нијазов је објавио да мијења међународне називе мјесеци. Јануар је тако добио име Туркменбаши, по њему наравно, док је април назван по његовој мајци Гурбансолтан. И остали мјесеци добили су имена по разним историјским туркменским личностима.

Када је већ промијенио имена мјесеци, одлучио је промијенити и називе дана у седмици у (редом од понедјељка до недеље) – главни, млади, добри, благословљени, четврти, духовни и одморни дан.

Нека живот сваког Туркмена буде лијеп као наше лубенице

Увео је и нове државне празнике – 6. априла празник “Капљица воде је зрно златног дана”, 1. децембра “Празник неутралности”, 27. априла “Дан коња” и најпопуларнији празник “Дан лубеница” који се слави 10. јула.

Његову књигу сви морају знати

“Отац свих Туркмена” је 2001. објавио књигу “Рухнама”, што у пријеводу значи “Књига духовности”. Она је равна уставу и Курану и сваки је честити грађанин мора знати напамет. Нијазов је тражио од исламске заједнице да је препоручи вјерницима умјесто Курана, а када је поглавар то одбио наредио је да га затворе.

У “Рухнами” Нијазов износи своје мисли о моралу, браку, братским и комшијским односима. Књига је обвезно штиво, чак је уведен и посебан испит о познавању њеног садржаја без чега није могуће уписати факултет, добити посао или возачку дозволу. Осим тога, одредио је да лијекараии више не полажу Хипократову заклетву, него заклињу на “Рухнаму”.

“Служила би вам да упознате историју отаџбине, али и да прођете на возачком испиту. Наравно, човјек је морао научити возити аутомобил, али ако би му на испиту рекли: “Страница 130!”, морао је напамет изрецитовати страницу 130 да би прошао возачки”, појашњава фотограф Ригети.

Осим што се “Рухнама” 24 сата дневно читала на државној телевизији, дјеца су могла пријавити властите родитеље ако нису довољно познавали Нијазова учења. Туркменбаши је тврдио да свако ко три пута прочита његову књигу директно одлази у рај.

Писао је и поетска и прозна дјела која су добивала највеће књижевне награде у држави, а своје је поданике често позивао да га критизирају, али такво што се нико није усудио.

Нијазов је написао и нову туркменску химну, која је заправо ода њему самом. Многе међународне организације за заштиту људских права осудиле су химну јер њен текст охрабрује прогон хомосексуалаца.

Сулуде забране и декрети

Укинуо је државну оперу и балет, јер “такве ствари ником не требају”, а и “нису дио туркменске културе”. Нагађа се да је то учинио јер ни опера ни балет ниједно дјело нису посветили њему. Такође је забранио и циркус.

Забранио је ношење шминке ТВ водитељима јер је тешко разликовао мушког ТВ водитеља од женске ТВ водитељице.

Забранио је златне зубе. Једном приликом је срео младу дјевојку која је имала златни зуб. Није му се то свидјело, па је на лицу мјеста донио декрет о забрани златних зуба, а дјевојци је рекао да се јави његовом зубару који ће јој умјесто златног зуба ставити бијелу круну. Младим Туркменима је поручио да глођу што више кости како би очували зубе. “Кад сам био дјечак, често сам посматрао псе како глођу кости. Зато пси имају здраве зубе”, појаснио је.

2001. је забранио мушкарцима ношење браде, бркова и дуге косе. Тврдио је да младићи носе дугу косу под утицајем западне културе и моде. На све државне границе послао је фризере и бријаче да ошишају и обрију сваког ко улази у државу да својим изгледом не поквари тамошњу омладину. Касније је одредбу мало ублажио допустивши старцима браду и бркове.

Забранио је пушење након што је он престао пушити да не би дошао у искушење.

Забранио је емитовањемузике с било каквог носача звука. Забрана је вриједила за државну телевизију и радио, те за све јавне музичке приредбе, односно јавна окупљања. Учинио је то због, како је појаснио, заштите истинских културних вриједности. Музика се морала изводити уживо, а забрањен је и плејбек. Такође је забранио и слушање музике у аутомобилу.

У децембру 2005. је забранио видео игрице, уз напомену да су сувише насилне да би их млади Туркмени играли.

Странцима у Туркменистану забранио је излазак у јавност након 23 часа. Наредио је и да сваки странац који се жели вјенчати Туркменком мора прије брака уплатити 50.000 долара.

Наредио је да се затворе све болнице ван Ашгабата, уз образложење да ако су људи болесни могу доћи у главни град. “Зашто бисмо тратили добре медицинске специјалисте на села, кад би они требали радити у пријестолници?”, рекао је. Вјерује се да је то учинио јер је био тешко болестан па је желио имати све лијечнике на располагању.

Такође је наредио да се затворе све књижаре у мањим мјестима јер “сељаци ионако не читају књиге”.

Проблем издвајања новца за пензије ријешио је тако што их је укинуо 2006. године и наредио младима да се брину о старијима. Уз то, сви који су примали мировине уназад двије године од дана доношења одлуке морали су добивени износ вратити држави.

Мислили сте да сте прочитали све? Ево нешто још мало луђе…

“Отац свих Туркмена” предложио је и изградњу нових свјетских чуда у Туркменистану. Једно такво чудо требала је бити “Ледена палата”. Обећао је да ће побиједити пустињску климу тако што ће недалеко од Ашгабата, у планинама Копет-Дага, саградити ледени дворац у којем ће хиљаде туркменске датјеце учити скијати док је вани плус 40 степени.

Друга сулуда идеја била је велики зоолошки врт у пустињи. Нијазов је уложио 18 милиона долара у изградњу зоолошког врта за пингвине како би, према његовим ријечима, “спасио ту животињску врсту од глобалног загријавања”.

Гостовати у емисији осмишљеној себи у част? И то је могуће!

Кратко свративши у Париз 1996. Нијазов се обратио Мартину Боујгесу, бизнисмену и власнику телевизије TF1-а. Желио је гостовати у посебној емисији о себи на првом каналу. Проблем је био што га Боујгес није могао одбити јер је његова твртка Bouygues Constructions управо склопила с Нијазовом посао вриједан милијарду еура.

Да удовољи туркменском диктатору, постаја TF1 је организирала квази-снимање које никад није емитовано. Фарсу су одиграли познати телевизијски новинар Жан-Клод Нарси, главни директор ТВ постаје Патрик Ле Лај и још неколико француских “фаца”.

Годинама касније комедија се појавила на интернету. Радило се о 42 минуте лупетања о прекрасним француско-туркменским односима.