- Ne boj se ljubavi, vidiš, sve je u redu.

- Ne bojim, samo ne želim da ti se nešto dogodi, a strah me i ove proklete tišine, kao da je sve stalo i čeka...

- Čeka naravno, prekinu ga u pola rečenice i glasno poljubi u obraz- Čeka nas, već sutra ćemo biti na sigurnom, daleko od ovog pakla. A onda Evropa, Amerika, Australija, teča je obećao, možemo birati...

- Što dalje od Amerike, odgovori i uze je za ruku- Treba da te vide oni iz Holivuda, pa da mi te ukradu.

- A ludice, nema tog filma, sna, države, ne postoji ništa što bi nas moglo razdvojiti. Vidiš, čak ni metak to ne može, još pedeset metara i počinje život.

- Volim te i želim da se...

Posljednja želja je ostala neizgovorena.

Pao je pokošen rafalom sa leđa.

Vazduhom se prolomio Admirin krik.

- Nee, neee, ljubavi...

Smrtno ranjena je dopuzala do njega, uzela ga za ruku i kroz ropac tiho izgovorila:

- Da, živote moj, želim da se udam za tebe, vidiš ni metak nas ne može razdvojiti...

Bilo je i ratova i vojski i država i granica.

Stradali su i krivi i nedužni.

Rušeni su gradovi.

Padala carstva i nestajali narodi.

Ali nikada i niko nije ubio ljubav.

Sem Sarajeva, na današnji dan, prije trideset godina.

Odavno nisam plakao dok pišem neki tekst, eto jutros sam nadoknadio i za prošle i za sve buduće.

Admira i Boško❤

Piše: Davor Cicović