Сазрела свијест о статусу српског језика и писма

14.09.2021. 10:05
0
ИЗВОР: Глас Српске

Два закона, који су у посљедњих неколико мјесеци представљени јавности, обиљежавају однос актуелне српске државне политике према српском језику и његовој функцији у српском друштву и култури.

Тај однос је условљен супротстављеношћу глобалног и националног, с једне стране притиском разних проевропских тенденција на приступном путу Србије у Европску унију - да се поштују људска права и тамо гдје нису никад ни била угрожена, а са друге коначно сазрелом свијешћу о статусу српског језика и писма, о њиховој виталности, која је таква да захтијева заштиту, као и бригу и надзор над употребом језика и писма - зарад њиховог очувања. У питању су Закон о родној равноправности, који је Скупштина Србије већ усвојила, и Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, чије се усвајање и у Србији и у Републици Српској очекује до 15. септембра ове године. Да би опстао један језик чија је виталност - која се мјери повећањем броја говорника, развојем лексике и изражајних могућности језика - вишеструко и вишекритеријално ослабљена, неопходно је да мјере његове заштите и ревитализације проводе међусобно усаглашене и комплементарне политике - језичка и државна.

Распарчавање

У посљедњих неколико деценија, а посебно са осамостаљењем истојезичких република бивше СФРЈ које су промовисале његове варијанте у стандардне језике са дјелимично друкчијом нормом и радикално друкчијим именом језика - хрватским, босанским и црногорским, српски језик је почео да губи значајан дио своје територије и говорника. Посљедице тог процеса су бројне, а сумарно се огледају у распарчавању његовог културног насљеђа - за српске ћириличне споменике отимају се сви и проглашавају их својим, редефинише се његов идентитет и идентитет његових говорника, чији је однос према употреби језика мање-више немаран. Срозавање писаног и говорног стандарда српског језика примјетно је на сваком кораку, а посебно у писаним и говорним медијима, али, нажалост, и у образовном систему. Неписменост и језичка некултура постали су  општа карактеристика и највећег броја оних који се сматрају формално писменим - факултетски образованих, из чега нису изузети чак ни универзитетски професори. Недопустиво је да неко предаје у основној, средњој школи или на факултету било који предмет, а да је правописно, граматички и стилски неписмен. Таквом стању допринијела је и досадашња небрига политике и нејединство најутицајнијих српских лингвиста у вези са идентитетом језика и у њему остварене културе, што је на крају морало бити законом заштићено. Зато је Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма први радикални корак ка том циљу. За почетак - добро је што је у процедури, а надати се да ће бити и усвојен, и поред отпора од стране разних невладиних организација, као што је Хелсиншки одбор за људска права у Србији, који у ћирилици виде средство “снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана”, те упркос противљењу представника оних народа који се сматрају говорницима другог језика и у заштити српског језика на српским територијама и српском културном простору виде хегемонистичке тенденције српског народа над другима. Сам Закон, како је то представљено у петнаест његових чланова, није толико радикалан колико су то већ у његовој критици представили заговорници равноправности ћирилице и латинице, као и они који у све што је српско учитавају колективну ксенофобију. Законом се више промовише ћирилица него што се проскрибује латиница у јавном животу. Самим тим што је употреба ћирилице обавезна за институције и манифестације које се финансирају из јавних средстава, али не и за “привредне и друге субјекте”, што укључује и медије и друге штампане публикације - како стоји у члану 10 Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма - остављено је много суштинског простора за слободан избор у употреби писама. Очекивало се да ће Закон наметнути и обавезу истицања фирми и других реклама такође ћирилицом, али је то изостало, а сматрам да би управо премоћ ћирилице у тој сфери употребе много допринијела њеној ревитализацији и амбијенту у коме се његује колективни идентитет, одређен ћирилицом и српским језиком. Сматрам да је држава у том правцу требало да интервенише финансијски - да обештети привреднике за израду нових реклама - умјесто да их евентуалним и врло неодређеним пореским олакшицама стимулише да преслове називе својих фирми у ћириличне и прилагоде их српском језику.

Очекивања

Но, надати се да ће општа начела Закона, посебно она представљена у члану 11, у коме се описује друштвена брига о језику и писму, водити ка усаглашености праксе са прокламованим начелом које се огледа у “промовисању, очувању, његовању и обавезној примјени норме стандардизованог језика српског народа и ћириличког писма”. Надати се да је ово само почетак и да ће примјена Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма водити ка поправљању статуса српског језика и ћирилице, као основних идентитетских категорија, те да ће с тим циљем иницирати и промјене у законским актима којима се регулишу области свих нивоа образовања и медија. Да српски језик поврати изгубљени дигнитет, неопходно је да се на велика врата врати у масмедије и  на универзитет прописом да сви медији, без изузетка,  морају имати лекторе, а сви студенти, без обзира шта и на ком факултету студирају – морају савладати основе језичке културе савременог српског језика и језика професије. У противном, ако се језичка култура и борба за статус српскога језика сведе само на наставнике и професоре српскога језика и књижевности, онда је осуђена на пропаст. Нужно је да се професори и других школских и универзитетских предмета прикључе тој борби - да буду носиоци језичке културе, јер је образовање генерација, које су носиоци културе, јединствен процес.

Из истог разлога из кога доноси Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, државна власт Србије треба да повуче из употребе Закон о родној равноправности, у коме је наметнута обавеза да се у свим областима друштвеног живота употребљава родно сензитивни језик који подразумијева именовање звања и занимања за особе женског пола тако што именице морају одражавати усаглашеност пола и граматичког рода (као нпр. војникиња, педагошкиња и сл.). Такве насилне, обимне и нагле интервенције у језику, какве се налажу Законом о родној равноправности, мијењају природу и језика и норме. Многе од новотвореница, тзв. фемининатива  не одговарају духу српског језика, јер је значајан број изведен непоштовањем или непримјењивањем правила творбе ријечи у српском језику, чиме се нарушава и његова граматичка структура. Уз то, наметање огромног броја новоскованих ријечи уноси забуну међу говорнике, од којих се тражи да науче све те ријечи и да пазе у сваком тренутку да их правилно употријебе, јер у противном могу бити кажњени на основу прекршаја закона. Будући да је у питању велики број ријечи, то изазива несигурност и фрустрацију  у употреби језика и код оних који су лингвистички образовани, што дестабилизује норму и угрожава континуитет писмености генерација које су завршиле са формалним образовањем и усвајањем језика. Посљедице примјене Закона о родној равноправности нужно се морају одразити и на српски језик на ширем плану, мимо граница Србије. Уколико се дата законска рјешења у будућности примијене, отвара се нови проблем који утиче на статус српског језика у Босни и Херцеговини. Ако Република Српска не донесе исти закон, примјена србијанског неће бити обавезна, а то подразумијева нову регионалну варијантну диференцијацију стандарднојезичке норме, што српском језику, ако је циљ да се очува његово јединство, није потребно.

А на садашњем његовом “легалном и легитимном” простору, гдје је он и именом својим службени језик, у Републици Србији и Републици Српској, књижевнојезичка политика мора бити јединствена! Да је то могуће и да не постоје уставне баријере које то могу спријечити, показује и суштинска истост приједлога Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма у Републици Српској и Закона о употреби српског  језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма у Србији. Формална разлика у називима постоји да би се у тексту намијењеном Републици Српској испоштовао сасвим уставни назив српског језика као језика српског народа. А та терминолошка “замјена” могућа је управо на основу тога што и једна и друга синтагма значе једно те исто, па то да се језик српског народа зове српски и обрнуто, да је српски језик језик српског народа - не треба, ваљда, никоме више доказивати.

 

ПИШЕ: Миланка Бабић, редовни професор на Универзитету у Источном Сарајеву

Коментари 0
Повезане вијести
Ковачевић: Крајње вријеме да српски језик буде обавезан на факултетима Ковачевић: Крајње вријеме да српски језик буде обавезан на факултетима
Укидање наставе на српском порука Србима да се асимилују или иселе Укидање наставе на српском порука Србима да се асимилују или иселе
Андријана Кешељ друга на Републичком такмичењу из српског језика Андријана Кешељ друга на Републичком такмичењу из српског језика
Најчитаније
  • Дојаве о бомбама на више локација у Источном Сарајеву
    5h 30m
    0
  • Ухапшено лице из Источног Новог Сарајева због наношења тјелесних повреда
    4h 41m
    0
  • Крађа у Палама
    5h 44m
    0
  • Нестао Милош Граховац из Невесиња
    4h 45m
    0
  • Приказан документарни филм поводом 30 година Источног Новог Сарајева
    19h 28m
    0