Два закона, који су у посљедњих неколико мјесеци представљени јавности, обиљежавају однос актуелне српске државне политике према српском језику и његовој функцији у српском друштву и култури.

Тај однос је условљен супротстављеношћу глобалног и националног, с једне стране притиском разних проевропских тенденција на приступном путу Србије у Европску унију - да се поштују људска права и тамо гдје нису никад ни била угрожена, а са друге коначно сазрелом свијешћу о статусу српског језика и писма, о њиховој виталности, која је таква да захтијева заштиту, као и бригу и надзор над употребом језика и писма - зарад њиховог очувања. У питању су Закон о родној равноправности, који је Скупштина Србије већ усвојила, и Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, чије се усвајање и у Србији и у Републици Српској очекује до 15. септембра ове године. Да би опстао један језик чија је виталност - која се мјери повећањем броја говорника, развојем лексике и изражајних могућности језика - вишеструко и вишекритеријално ослабљена, неопходно је да мјере његове заштите и ревитализације проводе међусобно усаглашене и комплементарне политике - језичка и државна.

Распарчавање

У посљедњих неколико деценија, а посебно са осамостаљењем истојезичких република бивше СФРЈ које су промовисале његове варијанте у стандардне језике са дјелимично друкчијом нормом и радикално друкчијим именом језика - хрватским, босанским и црногорским, српски језик је почео да губи значајан дио своје територије и говорника. Посљедице тог процеса су бројне, а сумарно се огледају у распарчавању његовог културног насљеђа - за српске ћириличне споменике отимају се сви и проглашавају их својим, редефинише се његов идентитет и идентитет његових говорника, чији је однос према употреби језика мање-више немаран. Срозавање писаног и говорног стандарда српског језика примјетно је на сваком кораку, а посебно у писаним и говорним медијима, али, нажалост, и у образовном систему. Неписменост и језичка некултура постали су  општа карактеристика и највећег броја оних који се сматрају формално писменим - факултетски образованих, из чега нису изузети чак ни универзитетски професори. Недопустиво је да неко предаје у основној, средњој школи или на факултету било који предмет, а да је правописно, граматички и стилски неписмен. Таквом стању допринијела је и досадашња небрига политике и нејединство најутицајнијих српских лингвиста у вези са идентитетом језика и у њему остварене културе, што је на крају морало бити законом заштићено. Зато је Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма први радикални корак ка том циљу. За почетак - добро је што је у процедури, а надати се да ће бити и усвојен, и поред отпора од стране разних невладиних организација, као што је Хелсиншки одбор за људска права у Србији, који у ћирилици виде средство “снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана”, те упркос противљењу представника оних народа који се сматрају говорницима другог језика и у заштити српског језика на српским територијама и српском културном простору виде хегемонистичке тенденције српског народа над другима. Сам Закон, како је то представљено у петнаест његових чланова, није толико радикалан колико су то већ у његовој критици представили заговорници равноправности ћирилице и латинице, као и они који у све што је српско учитавају колективну ксенофобију. Законом се више промовише ћирилица него што се проскрибује латиница у јавном животу. Самим тим што је употреба ћирилице обавезна за институције и манифестације које се финансирају из јавних средстава, али не и за “привредне и друге субјекте”, што укључује и медије и друге штампане публикације - како стоји у члану 10 Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма - остављено је много суштинског простора за слободан избор у употреби писама. Очекивало се да ће Закон наметнути и обавезу истицања фирми и других реклама такође ћирилицом, али је то изостало, а сматрам да би управо премоћ ћирилице у тој сфери употребе много допринијела њеној ревитализацији и амбијенту у коме се његује колективни идентитет, одређен ћирилицом и српским језиком. Сматрам да је држава у том правцу требало да интервенише финансијски - да обештети привреднике за израду нових реклама - умјесто да их евентуалним и врло неодређеним пореским олакшицама стимулише да преслове називе својих фирми у ћириличне и прилагоде их српском језику.

Очекивања

Но, надати се да ће општа начела Закона, посебно она представљена у члану 11, у коме се описује друштвена брига о језику и писму, водити ка усаглашености праксе са прокламованим начелом које се огледа у “промовисању, очувању, његовању и обавезној примјени норме стандардизованог језика српског народа и ћириличког писма”. Надати се да је ово само почетак и да ће примјена Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма водити ка поправљању статуса српског језика и ћирилице, као основних идентитетских категорија, те да ће с тим циљем иницирати и промјене у законским актима којима се регулишу области свих нивоа образовања и медија. Да српски језик поврати изгубљени дигнитет, неопходно је да се на велика врата врати у масмедије и  на универзитет прописом да сви медији, без изузетка,  морају имати лекторе, а сви студенти, без обзира шта и на ком факултету студирају – морају савладати основе језичке културе савременог српског језика и језика професије. У противном, ако се језичка култура и борба за статус српскога језика сведе само на наставнике и професоре српскога језика и књижевности, онда је осуђена на пропаст. Нужно је да се професори и других школских и универзитетских предмета прикључе тој борби - да буду носиоци језичке културе, јер је образовање генерација, које су носиоци културе, јединствен процес.

Из истог разлога из кога доноси Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, државна власт Србије треба да повуче из употребе Закон о родној равноправности, у коме је наметнута обавеза да се у свим областима друштвеног живота употребљава родно сензитивни језик који подразумијева именовање звања и занимања за особе женског пола тако што именице морају одражавати усаглашеност пола и граматичког рода (као нпр. војникиња, педагошкиња и сл.). Такве насилне, обимне и нагле интервенције у језику, какве се налажу Законом о родној равноправности, мијењају природу и језика и норме. Многе од новотвореница, тзв. фемининатива  не одговарају духу српског језика, јер је значајан број изведен непоштовањем или непримјењивањем правила творбе ријечи у српском језику, чиме се нарушава и његова граматичка структура. Уз то, наметање огромног броја новоскованих ријечи уноси забуну међу говорнике, од којих се тражи да науче све те ријечи и да пазе у сваком тренутку да их правилно употријебе, јер у противном могу бити кажњени на основу прекршаја закона. Будући да је у питању велики број ријечи, то изазива несигурност и фрустрацију  у употреби језика и код оних који су лингвистички образовани, што дестабилизује норму и угрожава континуитет писмености генерација које су завршиле са формалним образовањем и усвајањем језика. Посљедице примјене Закона о родној равноправности нужно се морају одразити и на српски језик на ширем плану, мимо граница Србије. Уколико се дата законска рјешења у будућности примијене, отвара се нови проблем који утиче на статус српског језика у Босни и Херцеговини. Ако Република Српска не донесе исти закон, примјена србијанског неће бити обавезна, а то подразумијева нову регионалну варијантну диференцијацију стандарднојезичке норме, што српском језику, ако је циљ да се очува његово јединство, није потребно.

А на садашњем његовом “легалном и легитимном” простору, гдје је он и именом својим службени језик, у Републици Србији и Републици Српској, књижевнојезичка политика мора бити јединствена! Да је то могуће и да не постоје уставне баријере које то могу спријечити, показује и суштинска истост приједлога Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма у Републици Српској и Закона о употреби српског  језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма у Србији. Формална разлика у називима постоји да би се у тексту намијењеном Републици Српској испоштовао сасвим уставни назив српског језика као језика српског народа. А та терминолошка “замјена” могућа је управо на основу тога што и једна и друга синтагма значе једно те исто, па то да се језик српског народа зове српски и обрнуто, да је српски језик језик српског народа - не треба, ваљда, никоме више доказивати.

ПИШЕ: Миланка Бабић, редовни професор на Универзитету у Источном Сарајеву