Прије више од педесет година Душко Радовић се попео на 23. спрат Београђанке и са таласа Студија Б први пут пожелео Београђанима добро јутро, што ће сваког јутра чинити сљедећих осам година. Из објављеног зборника „Душко Радовић за велике, а мало и за мале“, који је приредила проф. др Зорица Хаџић Радовић, а објавила Матица српска, "Око магазин" доноси текст Браниславе Милунов са сјећањем на дане које је у Студију Б провела са Душком Радовићем.

Радио-станица Студио Б од 1974. године оглашавала се са врха палате „Београд”, са 23. спрата. Цио простор био је кружног облика, а ходник, дуг око 40 метара, био је тако узак да двије особе нису могле да иду једна поред друге. Увијек смо се некоме склањали, некога пропуштали. Увијек је преко дана у тим ходницима била гужва. Међутим, у раним јутарњим сатима тај ходник био је само Душков. Кад бисмо се ујутро прије пет поздравили са добро јутро, ја бих сјела пред микрофон, а он би почео да шета, најприје полако па све брже и брже, тијелом нагнут напријед, понекад је дјеловало као да неког јури, само би прозујао поред студија.

У том малом простору он је прелазио километре сваког јутра, смишљајући шта ће и како да пробуди Београд у 7.15. Ходник је био прво неписано правило за сваког почетника: немој да му се нађеш на путу, јер може да буде непријатан, да викне бежи, склањај се..., јер је тада нервоза била на врхунцу. Затим би ушао у своју собу која је била близу студија и почео да куца као да је укључен у струју.

Док не увуче хартију у машину, није имао ниједну припремљену реченицу, ниједну мисао. Покушавао је да пише унапријед, али није успијевао. Писао је само оно што би му тог јутра пало на памет и о ономе што је могао да види са прозора 23. спрата „Београђанке”. За два сата искуцао би три странице „разног лупетања”, како је сам говорио, и до седам покушавао да изабере седам-осам реплика које би тог јутра изговорио.

Није било лако довести Душка Радовића у Студио Б, писао је у својим забиљешкама Драган Марковић, оснивач и главни и одговорни уредник. Преговори о преласку из Борбе, гдје је Душко уређивао чувени дечји лист Полетарац, дуго су трајали. Иако се Полетарац због финансијских тешкоћа полако гасио, Душко се колебао, није био сигуран да ли треба да промени радно мјесто. Драган је био врло упоран и то се на крају исплатило. Душко је био освојен и свима је лакнуло када је најзад пристао да се усели на 23. спрат.

Душко је представљао значајно појачање тима Студија Б.

У периоду прилагођавања новом медију, прво је почео да пише текстове за рекламе које су се емитовале на радију. То је било нешто сасвим ново, модерније, свјеже и привлачило је нове пословне партнере. Драган Марковић је био задовољан, али осјећао је да Душко може још више да пружи, неки сасвим нов садржај који би радију донио додатни квалитет. Послије доста разговора и убјеђивања једног јулског јутра 1975, у 7.15 освануло је Београде, добро јутро. Било је убјеђивања и око тога да он чита своје текстове, што му се није допало, сматрао је да је његов посао да пише, а спикер да чита. Говорио је да он нема радиофоничан глас, да не воли ни сам себе да слуша, али је на крају дозволио да га убиједе како је његов промукли и „набурени” глас пожељнији и аутентичнији.

„Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно”, једна је од првих реплика коју је изговорио 24. јула 1975.

Ја сам дошла у Студио Б у јесен 1980. године. Душко је био у комисији која је примала три новинара. Ушла сам у ужи избор, али на завршном разговору видим да оклијевају без обзира на коментаре да сам добро написала вијест, да имам добру дикцију и пријатан глас. Усудим се да пред Душком изразим сумњу да је конкурс намјештен. Загрмио је да се орило: „Како се усуђујете да тако нешто кажете о Студију Б, мислите да овде запошљавамо преко везе?” Некако се одбраним ријечима да су ме тако и на претходна два конкурса одбили: „Добар сте кандидат, али да сачекамо следећи конкурс.”

Ипак, примљена сам у радни однос, али требало је некако задобити повјерење Душка Радовића. Већ првог јутра упозорена сам на правило с почетка приче... И ја све тако, долазим на вријеме, радим и дупле смјене, снимам рекламе, не одбијам ниједан задатак... Душко је временом схватио да сам ипак фина, скромна, да нисам бунтовна и знао је ујутро, правећи кругове, да застане, да каже: „Јутрос је било добро”, што је највећи могући комплимент од њега. Савјетовао ме да будем једноставна и јасна у изражавању, да не користим фразе, флоскуле, узречице... „Где видите много речи, не тражите памет”, једна је од његових јутарњих порука.

Сви смо у Студију Б вољели Душка. Био је ауторитет, али био је и друг. Звали смо га интерно Тмуша. Није имао ништа против, штавише – допало му се. Имао је промјене расположења, често је био натмурен и мрзовољан прије јутарњег обраћања када су ступала на снагу и друга два неписана правила: склони све са стола из студија и напусти просторију режије. Душко не жели никог да види док иде емисија.

Послије је била сасвим друга прича, шетао се опет у круг од канцеларије до канцеларије, са сваким разменио коју ријеч, увијек би нас насмијао неком духовитом цаком. То је био ведар и расположен Душко. Један од нас.

Кад смо имали времена више да причамо, а он је волио да зна све о особама које су му биле драге, распитивао се одакле су моји родитељи, чиме се баве, да ли ми је добро на послу, да ли сам јела (мада је често јутарњој екипи доносио кифле, погачице, јогурт), питао шта читам, шта ме занима. Његова два савиета која посебно памтим, јер их је често понављао, била су: буди увек скромна и немој никад да се фарбаш. Очински је бринуо о мени, водио ме некад на ручак код његове сестре и једног дана, потписујући ми књигу, рекао је: „Слушај, ти имаш једног тату у Вршцу, је л’ могу ја да будем твој тата у Студију Б?” Наравно, тако ми се и потписао. Иначе су сви у Студију Б добијали књиге на поклон и са посветом. Имао је још један обичај: када би ишао на неки дужи пут, сваком би доносио неку ситницу. Био је веома пажљив.

Ту пажњу показао је и једном приликом када је неким послом био у Вршцу. Свратио је накратко да упозна моје родитеље и сестру. Био је одушевљен двориштем, баштом и цвијећем које је моја мама његовала. Сјетим се сваки пут те кратке посјете када обиђем кућу у којој сам одрасла.

Ја сам вољела његову малу канцеларију три са три на 23. спрату. Она је била топла, препуна књига, свуда их је било, на столу, радијатору, прозору, поду. Било је и слика које је углавном добијао на поклон. На столу увијек пуно папира, оловака, фломастера, пепељара пуна пикаваца јер је много пушио, била су два црна телефона, стара писаћа машина (покушао је да пише на електричној, али се брзо вратио старој), и тегла пуна ситног новца.

Био је у соби и један чивилук на коме су увијек били окачени црни кишобран и један дугачак и комотан прслук рађен техником пачворк. Једног јутра када је баш било јако хладно, видио је да се тресем, да сам се сва скупила. Донио ми је тај прслук у студио и рекао: „Молим те, увек када ти је хладно, ти слободно уђи у моју собу и узми прслук”. Често сам га носила. Мирисао је на дуван, али ми то није сметало, а био је тако велики да сам могла да се увијем у њега.

Кад је Душко отишао, послије неког времена Милош је долазио и полако односио његове ствари. На крају, сјећам се добро, остали су само писаћа машина на столу, кишобран и прслук на чивилуку. Тужна слика празне собе, а тај прслук на чивилуку као да је чекао мене. И хтјела сам да питам Милоша да ми поклони тај прслук, мислила сам да треба да га имам, да је мој. Али некако смо се мимоишли и кад сам опет ушла у ту собу и видјела да нема прслука... тек онда сам се поштено исплакала.

Душко је много новина увео у програм Студија Б, један је од оснивача Трећег програма, програма класичне музике, писао је текстове за Основну школу Студија Б, уређивао је и водио емисију Београдске иницијативе, позната је његова акција Штедимо за Београд односно „ШТД за БГД”, уређивао је Културни календар, али најпознатији је по емисији Београде, добро јутро.

Говорио је да он нема бритак језик, али је можда нечији слух бритак и није више битно да ли је то једна или више реченица које су пресудиле да га више не буде у програму. Неки људи на високом нивоу сматрали су да је понекад незгодан у политичком смислу и суров у својим добројутарњим добацивањима.

Све то му је баш тешко пало. Сматрао је да његови текстови нису провокативни, да он нема намјеру да било кога узбуњује или узнемирава, али и не жели да повлађује укусу оних са којима се не слаже. Кад су хтјели да га врате, он није желио да пише Београде, добро јутро, али докле год је могао, долазио је у Студио Б и писао друге текстове.

Ја сам у то вријеме била у Италији на специјализацији и када сам се у јесен 1983. године вратила, стегло ми се срце када сам ушла у његову канцеларију. Обрадовао ми се, али то је био други човјек, са муком је говорио, тешко се и кретао. Донијела сам му на поклон један модеран фломастер који танко пише, а дизајниран како само Италијани то умију да раде. Сјећам се да су биле исписане неке ријечи, мислим да су то била имена познатих новинарских гласила у свијету. Допао му се поклон и захвалио је, чак је почео да нешто пише. Рекао је да ће да користити... Тада сам га видјела посљедњи пут.

Била сам у стану када сам на Студију Б чула да је преминуо. Вијест је једва прочитала колегиница Споменка Јовић. Наступили су најтужнији дани за Студио Б.

Мени су остале све лијепе и топле посвете у књигама и сјећања на добра јутра с Душком. Мислим да би он данас, као мој други тата у Студију Б, био задовољан развојем моје каријере и оним што сам урадила са својим животом, као и овим што сам о њему испричала. Сигурна сам да га ниједним својим потезом и ниједном својом одлуком нисам разочарала.