Поводом 90 година од рођења легендарног југословенског и српског глумца Велимира Бате Живојиновића (1933 - 2016), у Југословенској кинотеци ће 28. фебруара бити отворен "Валтеров легат" и двије пратеће изложбе, што је само један од начина подсјећања на ову глумачку величину.

Отварање поставке на два нивоа у згради Кинотеке дуго је чекани омаж једном од највећих и најважнијих српских и југословенских глумаца, умјетнику невјероватног талента и радне етике, иза којег је остало више од 350 филмских и телевизијских улога, статус регионалне филмске иконе и безвременог симбола једног времена и једне епохе. Током своје богате каријере играо је са скоро свим домаћим звијездама, али и бројним страним попут Ричарда Бартона, Јула Бринера, Сергеја Бондарчука, Орсона Велса, Адама Виста. Укупно 14 његових филмова било је номиновано за "Оскара" у категорији страних филмова, а седам је било у конкуренцији за "Златну палму" у Кану, док је број домаћих награда и признања непребројив.

Животиња

Иако је његов допринос кинематографији несумњив, њега ни статус звијезде ни многобројни фестивали нису много опчињавали, нити су га успјели одвући са колосијека нормалности. Лично несклон митоманији глуме и седме умјетности, истицао је да глума није неки тежак занат. Често је знао да каже да нема љепшег посла од глумачког. - Љубиш се с глумицама, дружиш с колегама. А није потребан ни неки нарочити таленат, ја сам живи доказ за то - често је говорио великан филмског платна иза којег је, треба рећи, остао опус са понеким лошим филмом, али не и лошом улогом. Типичан глумац личности, маркантне физичке појаве и снажне енергије, сваку је улогу мајсторски прилагођавао својој појави, једнако вјешто играјући све улоге од трагедије до комедије.

Живојиновић је рођен 5. јуна 1933. у Кораћици код Београда. Отац Драгољуб био је чиновник, а мајка Тиосава домаћица. Он и сестре Станка и Нада били су патријархално васпитани па је увијек истицао да је све што је код њега добро понио из своје куће. Из Другог свјетског рата запамтио је само неколико нејасних слика, а захваљујући сукобу свога оца са четницима доспио је, као и читава породица, у Београд. Као дијете није ни сањао да ће бити глумац. У филмове се заљубио када је открио чар дворана са великим платном. Обожавао је Џона Вејна, Кларка Гејбла, Ерола Флина и Гарија Купера, уживао у јурњавама и пуцњавама каубоја и мафијаша. Када је у биоскопу "20. октобар" видио аматере КУД-а "Бранко Крсмановић" на проби, десила се љубав на први поглед. Позвали су га да им се придружи и од тада је глума била његов животни позив. Завршио је средње глумачке школе у Нишу и Новом Саду, након чега се из трећег покушаја уписао на Позоришну академију у Београду, а по завршетку академије добио је посао у БДП-у, гдје је стекао надимак Животиња, дат од режисерке Соје Јовановић, пошто није одбијао било какву улогу нити задатак на сцени.

На филму се први пут појавио 1955. године мањом улогом у остварењу "Песма са Кумбаре" Радоша Новаковића, да би сљедећих година полако учио занат до прве значајније филмске улоге, коју је остварио 1959. године у филму "Воз без возног реда" Вељка Булајића, режисера чији ће филмови, уз опус Жике Митровића, обиљежити Батин живот и каријеру. Иако типизиран као акциони јунак, прије свега због партизанских филмова, током каријере глумио је разноврсне ликове са истом ноншалантном лакоћом. Био је и херој и зликовац, полицајац и криминалац, породичан тип и љубавник, побједник и губитник, а врхунац његове популарности дошао је седамдесетих филмовима са тематиком Другог свјетског рата.

Звијезда

Након пробоја са Булајићевим ратним еповима "Козара" и "Битка на Неретви" издвојио се партизански вестерн Хајрудина Крвавца "Валтер брани Сарајево" из 1972. године, који је постигао велики успјех у Кини, гдје је Живојиновић и данас популаран уз број гледалаца који се мјерио милијардама. Паралелно је играо у неким од бисера седме умјетности "Човек из храстове шуме" Миће Поповића (1964), "Три" Александра Саше Петровића (1965), "Бреза" Анте Бабаје (1967)… Импресивна је листа његових антологијских главних улога и подједнако ефектних епизода. Неки ће као омиљени филм са Батом наводити "Мост" (Хајрудин Крвавац, 1969) или "Трен" (Столе Јанковић, 1978), неки "Доротеја" (Здравко Велимировић, 1981) или "Балкан експрес" (Бранко Балетић, 1983)… Немогуће је навести цијели распон глумачких креација које је маестрално остваривао, али узмимо као примјер само једну годину 1972. током које је био изванредно упечатљив и као Коровјев у контроверзном "Мајстору и Маргарити" Саше Петровића и као Булиџа у ТВ серији "“Грађани села Луга", као Ратко у драми "И Бог створи кафанску певачицу" Јована Живановића и Шинтер у "Траговима црне девојке" Здравка Рандића, а при томе је то година у којој је постао Валтер.

Како за велике глумце нема малих улога, тако нам је и Бата подарио незаборавну комичну епизоду "заводника" у само неколико минута филма "“У раљама живота" Рајка Грлића (1984), уз бесмртну реплику: "о тетки, леку и кар... у". Играо је и у великом броју лаких комедија (као што су "Жикина династија" Зорана Чалића и "“Хајде да се волимо" Александра Ђорђевића), које су током осамдесетих пуниле биоскопе "од Вардара па до Триглава", али и менаџера у генерацијској рок причи "Како је пропао рокенрол". Једну од најбољих улога одиграо је у другом дијелу каријере у филму "Лепа села, лепо горе" Срђана Драгојевића, гдје је играо лик официра ЈНА Гвоздена, отворено инспирисаног његовим симболичким улогама партизанских хероја из доба СФРЈ.

Због статуса "партизанског глумца" Живојиновић је постао омиљен и код тадашње власти па је тако био близак пријатељ предсједника Тита, који га је често звао у госте, гдје му је Бата крао цигарете и упаљаче уз причање вицева. Његов дар, личност и шарм прешли су у мит још за вријеме његовог живота, а без обзира на статус иконе ратног филма и пошалице да је уништио будућност њемачког народа геноцидом над њиховим трупама иза себе је оставио изузетан низ драмских улога. Нема колеге, редитеља или глумца који не истиче врхунски професионализам Живојиновића, а истовремено његову људску величину. Никада није користио каскадере, сам је радио и најтеже сцене, помагао савјетима свима те био мајстор добре атмосфере на сету. У браку са супругом Лулом, који је трајао 56 година, добио је двоје дјеце, а често је знао рећи да је од живота добио више него што је могао очекивати и у најлуђем сну. "Добро сам и прошао како сам почео: у првом филму убили су ме послије два кадра", говорио је Бата, тврдећи духовито да таленат није важна ствар за глумца, већ емоција и концентрација.

Данас је кристално јасно да је био глумац исконске емоције, који је обиљежио читаву епоху српског и југословенског филма, деценијама је доминирао великим и малим екранима као тумач карактерних улога, као врхунски комичар или непобједиви ратни херој. Оставио је неизбрисив траг у срцима милиона гледалаца, а сигурно је да ће у његовим филмовима уживати још многе будуће генерације.

Дворник

Наступи у најпопуларнијем жанру домаћег филма омогућили су му улазак у четворолист највећих филмских звијезда бивше СФРЈ, заједно с Љубишом Самарџићем, Миленом Дравић и Борисом Дворником. Са Дворником је гајио посебно професионално и приватно пријатељство које је било симбол братства и јединства социјализма, али и касније бурног распада СФРЈ. Дворник је ушао у ХДЗ, а Бата у СПС, уз тешке ријечи и свађе на релацији са колегом из Сплита. Ипак, касније су међусобно превазишли разлике и помирили се путем видео-линка пред саму Дворникову смрт.

Пише: Бранислав Предојевић