Једног истог оваквог септембра прије 49 година, из малог села подно Копаоника, у Крушевац је допутовала једна дјевојка. Пред њом је била посљедња школска година, пуна ђачких догодовштина и великих планова. Обична шетња пред одлазак у школу окренула је ствари у другом смјеру.

На улици ју је пресрео младић и замолио је за помоћ. Тражио је да с њим оде до стана његове дјевојке и замоли је да изађе јер су њени родитељи строги. Пристала је. На 11. спрату солитера врата је отворио непознат младић. Неколико тренутака касније, нашла се закључана у соби. Пет зликоваца пријетило јој је силовањем и убјеђивало је да се не опире. Низале су се пријетње и застрашивање. Зликовци су се смјењивали, улазећи у собу један по један. Сваки улазак у собу бивао је све страшнији и грубљи. Снаге за борбу било је све мање. Излаз – само један. На 11. спрату је, на висини вишој од 14 метара.

Скочити или...Нема или.

Доље је чека смрт, а оно што је чека иза врата горе је од смрти.

Послије неколико минута, монструми су поново ушли у собу. У празној соби био је отворен прозор.

Једног истог оваквог септембарског дана прије 49 година, једна дјевојка је закорачила у амбис.

У болници се накратко пробудила и рекла доктору: „Замолио ме да му позовем девојку. Лепо ме је замолио, и допало ми се што се боји родитеља своје девојке... Навалили су на мене. Хтели су ми тело. Хтели су да ишчупају срце. Да ме осрамоте и да ми одузму све што имам. Спас сам нашла у амбису. Запливала сам, и ево ме, чика Перо. Сад сам слободна.“

Послије неког времена, издахнула је у крушевачкој болници и похитала у наручје Ономе који је Љубав која никада не престаје.

Једног истог оваквог септембра прије 49 година, једна дјевојка је између губитка части и смрти одабрала смрт, и отишла у бесмртност. Њено име било је Милица Костић, из села Стројинци испод Копаоника.

На питање новинара: „Да ли је Милица веровала у Бога?“, неко од родбине увријеђено је одговорио: „Да није веровала, не би то учинила.“

У Цркви Христа Спаситеља у Убу осликана је фреска новомученице Милице Крушевачке, о чијој је жртви писао и патријарх Павле.