Народна скупштина Републике Српске донијела је 19. маја 1993. године на засједању на Палама одлуку о проглашењу резултата референдума од 15. и 16. маја, на којем је српски народ са 96 одсто гласова одбацио Венс-Овенов план за БиХ.

Био је то посљедњи мировни план у којем су његови аутори покушали да избјегну постојање Републике Српске, док су сви наредни планови уважавали постојање Српске као незаобилазну чињеницу.

Венс-Овенов мировни план предвиђао је неколико кантона, при чему би српске територије биле разбијене на више неповезаних области.

Народна скупштина Републике Српске одлучила је на Ђурђевдан, 6. маја 1993. године, да се о Венс-Овеновом мировном плану за БиХ изјасни народ на референдуму, што је био увод у одбијање захтјева западних сила да се укине Српска и умјесто ње формирају кантони.

На референдуму су становници Српске одбацили тај план, који су његови творци 18. јуна прогласили званично мртвим.

У часу када је овај план наметан Србима у БиХ, Војска Републике Српске контролисала је огроман проценат територије БиХ, а тадашње муслиманске снаге већ су биле у сукобу са ХВО-ом.

Српско руководство је инсистирало на Републици Српској, проглашеној још 9. јануара 1992. године.

Прво одбијање Венс-Овеновог плана услиједило је на сједници Скупштине Српске на Јахорини 6. маја, којој су присуствовали предсједник Србије Слободан Милошевић и премијер Грчке Константин Мицотакис.

Прије гласања, након 17 часова рада, посланици су се на позив предсједника парламента Момчила Крајишника одвојили да још једном размисле о понуди, а онда су је једногласно одбацили.

То је касније довело до санкција које је Милошевић увео Републици Српској на Дрини, а које су надгледали страни посматрачи, односно "плави шљемови".

Срби су 1992. године године прихватили Кутиљеров план о подјели БиХ на три национална кантона у замјену за признавање спољних граница БиХ, што је муслимански лидер Алија Изетбеговић прихватио, па одбацио, чиме је, према свједочењу самог Кутиљера, изазвао рат.

Муслимански лидер Алија Изетбеговић одбијао је све планове, па чак и оне који нису предвиђали Републику Српску, наводно тражећи БиХ без икаквих унутрашњих граница, а заправо желећи да рат потраје што дуже како би се националне заједнице сасвим раздвојиле.

Свака наредна међународна иницијатива или план за мир у БиХ предвиђали су постојање Републике Српске и усвајали њено постојање, од којих је Овен-Столтенбергов план Српској давао 51 одсто територије БиХ.

Дејтонски мировни споразум само је усвојио већ прије, у Женеви постигнуте, принципе уставног уређења, који су предвиђали Републику Српску као конститутивни дио БиХ.