Дипломирани физиотерапеут Славко Малиш, након богатог радног искуства стеченог уз врсне љекаре и специјалисте на Универзитетско-клиничком центру (УКЦ) Сарајево, ратним и послијератним стажом у области физиотерапије важи за једног од наших најбољих стручњака – физиотерапеута на овим крајевима.
Његово знање и савјети из области физиотерапије су цијењени и тражени не само у нашој земљи, него и ван њених граница, а томе свједоче бројна искуства о којима нам је у разговору за портал Катера причао Славко Малиш.
Након завршене средње медицинске школе у родној Фочи, Малиш одлази у Сарајево и тамо завршава вишу медицинску школу, смјер физиотерапеут те убрзо и високу медицинску школу и стиче звање дипломирани физиотерапеут.
Прво запослење је засновао на Универзитетско-клиничком центру (УКЦ) у Сарајеву, гдје је радио дуги низ година, учећи и сарађивајући са врсним специјалистима, љекарима и професорима на најтежим медицинским случајевима.
- Током живота у Сарајеву био сам ангажован и хонорарно у медицинском тиму ФК „Жељезничар“ из Сарајева, а 1992. године сам постао дио санитетског тима ВРС на Грбавици. Одатле прелазим у Војну болницу на Корану, гдје сам дочекао крај ратних дешавања – почиње разговор за Катеру Славко Малиш.
Малиш истиче да је по завршетку ратних дејстава са породицом се настанио на Палама, гдје је 1998. године отворио приватну амбуланту за физикалну терапију и рехабилитацију, коју са супругом Славицом, медицинском сестром и физиотерапеутом, води пуне 23 године.
Фото: Приватна архива
- Физиотерапеут је лијеп позив, посебно за младе. У ту професију сам ушао јер ме је привлачило то да помогнем људима и бавим се физикалном терапијом, која представља превенцију у лијечењу и рехабилитацији пацијената – истиче Малиш.
Он каже да је на трауматолошкој клиници УКЦ Сарајево провео дуги низ година, до избијања ратних дејстава, те је ту стекао велико искуство радећи са истакнутим љекарима и професорима попут др Дијане Авдић, др Драгана Ђуричковића и других.
- То је била клиника по међународним и европским стандардима, која је направљена по типу најсавременије клинике у Европи, као што је била ортопедска клиника у Сарајеву. Радио сам на трауматолошкој клиници, гдје смо имали више различитих одјељења по степену повреда тијела од грудног коша, главе, кичме, екстремитета и друго – каже Малиш и додаје да је та трауматолошка клиника УКЦ-а у то вријеме пратила све модерне европске и свјетске стандарде.
Малиш каже да је клиника имала пет операционих сала, које су биле повезане видео-надзором, гдје су љекари и медицински радници у амфитеатру могли да прате ток операције и предвиде на који начин ће тећи ток опоравка тог пацијента.
Трауматолошка клиника УКЦ-а Сарајево доста је радила на усавршавању својих радника, а Малиш је својевремено био члан удружења физиотерапеута и дио радног тима физиотерапеута бивше Југославије.
Фото: Приватна архива
- Често смо ишли на разне конгресе и семинаре, па сам једно вријеме боравио и на ВМА у Београду, гдје сам провео извјесно вријеме упознавајући се са рехабилитацијом њихових пацијената – каже Малиш.
Додаје да је одређени период провео и у Ортопедском предузећу „Рудо“ у Београду, гдје га је Свјетска здравствена организација (СЗО) одредила да буде дио тима за рехабилитацију жртава рата током деведесетих година.
- Током периода на УКЦ-у имао сам прилику да радим са познатим хирурзима пластичне хирургије, јер нису имали свог физиотерапеута. Радио сам са врхунским стручњацима попут проф.др Борише Старовића, др Обрада Ћеклића, др Ненада Спасојевића и других, јаких имена тог времена који нису били познати само у СФР Југославији, него и ван њених граница – истиче Малиш.
Малиш каже да се у каријери сусрео са много тешким случајевима и спорим процесима опоравка пацијената, те наводи примјере човјека који је након несреће остао потпуно непокретан, али уз операцију и успјешну физикалну терапију и рехабилитацију, његово здравствено стање се драстично у позитивном смјеру промијенило.
- То је био велики успјех и доказ да се чуда могу десити у рехабилитацији. Иначе, најтеже повреде које изискују рехабилитацију су повреде лакта, кољена, неурохируршке повреде, мождани удар и друге – каже Малиш и наводи још један примјер, када је трудница обољела од аутоимуне болести која јој је као посљедицу проузроковала потпуни инвалидитет.
Фото: Приватна архива
- Она је у једном тренутку остала непокретна и без могућности за самозбрињавање, лежала је и могла је само очима помјерати. Радило се о једној породици из Сарајева која је живјела у Београду. Нисам могао да одбијем њихов позив да јој помогнем и отишао сам у Београд, на Клинички центар, гдје сам 20 дана, сваки дан по три пута радио са њом – каже Малиш и додаје да су се знакови опоравка јављали споро и постепено.
Међутим, убрзо се нашла на сопственим ногама. Могла је полако да хода, те је након опоравка и лијечења у бањама, потпуно оздравила и данас је здрава и нормална особа, удата и поново је мајка.
- Физиотерапија је такав посао гдје вас интересује успјех тог вашег рада и то је главни покретач вашег мота, гдје свој успјех видите кроз успјех пацијента – каже Малиш.
Након рата, у приватној амбуланти за физикалну терапију и рехабилитацију Малиш је наставио свој посао и он данас ради са пацијентима који углавном имају хронична, реуматска обољења, повреде екстремитета, повреде задобијене у саобраћајним удесима попут повреда вратне или леђне кичме, руку и ногу, те дјечије повреда и поремећаји која се јављају код дјеце током одрастања.
Велику помоћ му пружа супруга Славица, која је прије рата радила као медицинска сестра на трауматолошкој клиници, а током рата на интензивној њези ратне болнице на Корану.
Припремио и разговарао: Миљан Рашевић
