Не прихватити губитак слободе и не остављати јуначке кости да се над њима непријатељ свети - биле су основне мисли и циљ сарајевских Срба након закључивања Дејтонског мира, којим је шест одбрањених сарајевских општина припало под муслиманску, односно власт ФБиХ.

Нису сарајевски Срби имали Арсенија Чарнојевића да их поведе ка слободи након потписивања Дејтонског споразума. Одлуку су донијели сами.

Десетине породичних и појединачних одлука брзо се претворило у јединствену одлуку српског народа сјеверозападно од Сарајева, да напусти одбрањена огњишта и крене у неизвјесност, али као слободни људи и Срби.

Тадашњи српски вјерски и политички лидери на почетку су поручивали да Срби треба да остану на својим имањима. Убрзо су схватили да је то немогуће и да је народ донио одлуку без икаквих зборова, засједања, скупова, скупштина и саборовања.

Донесена је усмено и тако преношена од куће до куће, од домаћина до домаћина, од главе до главе. Добила је плебисцитарну подршку и Срби су са подручја Срајева у колонама кренули кроз мећаву, студен и сметове или залеђеним ратним друмовима ка слободи у новим границама Републике Српске, нацртаним у Дејтону.

Те границе су нажалост умногоме одступале од оних граница које су Срби из Сарајева четири године са пушком бранили и одбранили, одбивши 36 офанзива. У тим новим границама они су остали изван оквира Републике Српске.

И наступио је егзодус. Прво појединачни одласци, а касније су се свакодневно српске колоне кретале према Романији и слободи. Организовано је и дислоцирање фабрика и других материјалних добара са тог простора.

Након почетног безуспјешног убјеђивања народа да не исељава са својих вјековних огњишта, власти су касније обећавале помоћ за исељавање и она је пружена, али је прилично закаснила и многи нису осјетили то "доброчинство".

Појединачне одлуке претвориле се у колективну

Одлуку о напуштању вјековних огњишта зарад слободе преживјелог српског становништва Илијаша, Вогошће, Илиџе, Хаџића, Рајловца и Грбавице нису донијеле надлежне републичке институције нити нека од општинских скупштина.

Одлуку су доносили преживјели ратници и њихове породице те породице погинулих и друге, које нису жељеле чекати губитак слободе и постати грађани другог реда, те доживљавати тортуре какве су доживјели Срби који су на почетку рата остали у Сарајеву.

Десетине хиљада таквих појединачних и породичних одлука се претопило у једну заједничку, а то је слобода.

Кренуо је спонтани егзодус више од 120.000 Срба и одвијао се око три мјесеца по изузетно хладном и сњежном времену, кроз олује, заметеним и залеђеним путевима, пртинама и богазама.

Да слобода нема цијену - био је јединствен закључак српског становништва, иако није провођен никакав плебисцит о доношењу одлуке. То је јединствена одлука у свијету да се на крају рата напушта одбрањено и преносе посмртни остаци, односно, како каже епска пјесма: "Свете бијеле кости и вита ребра изломљена" српских ратника.

Ријетки су били појединци који су другачије мислили и одлучили да остану.
И они су се касније покајали јер су, по сопственим свједочењима, доживљавали разне непријатности, испитивања, саслушавања, притварања, тортуре, батинања и пљачку имовине, која још траје.

Извадити посмртне остатке погинулих српских јунака из гробова и пренијети их на територију Републике Српске била је одлука чијој се реализацији одмах приступило. По сеоби мртвих, сарајевски егзодус је јединствен у свјетској историји. Колоне са ковчезима погинулих српских бораца ишле су преко Требевића и Романије.

Кости јуначке нису остављене да се над њима неко свети и иживљава.

Ненадокнадив је животни амбијент

Сарајевски Срби су, одлучни да оставе вјековна огњишта и имовину коју су генерације стицале, зарад слободе кренули у стамбену и економску неизвјесност по невремену, хладноћи и кочићевски речено "кроз мећаву".

Оставили су Срби из Сарајева и свој животни амбијент, који је ненадокнадив и који нико од њих нигдје није могао наћи. Одлазили су на разне стране Српске, Србије, а касније и даље.

Изгубљене су породичне везе, прекинута су вјековна комшијска познанства и солидарност, нестали су обичаји, културно насљеђе и сигурност коју дају родно огњиште и фамилијарни коријени на породичним имањима.

Ишло се у неизвјесност, у крајеве гдје су другачија клима, обичаји, начин живљења, дијалект, и у материјалну неизвјесност.

Схватили су Срби из Сарајева, након четири ратне године, да је слобода преча и вреднија од свега и остављали су свој завичај праћени сњежним вијавицама и зимском хладноћом, коју је још већом чинило сазнање да одлазе негдје гдје немају своју топлу собу и своје рођаке и комшије...

Невријеме, студен у природи и срцима и залеђени ратни путеви још више су усложњавали и отежавали напуштање завичаја и смјештај у девастиране куће, залеђене подруме, у шупе и разне помоћне објекте или школе, које су давно остале без ђака.

Сав расположиви напуштени и девастирани стамбени фонд у Српској био је усељен Србима, који су на почетку или у току рата избјегли са простора под муслиманско-хрватском контролом.

Исцрпљени четврогодишњим ратом сарајевски Срби су остављали своје топле, удобне и у рату одбрањене куће и станове и кретали у потрагу за било каквим простором у који би унијели пећ и наложили ватру да спасу чељад од смрзавања.

Тадашњи предсједник илијашке општине је смијењен када је од републичког политичког врха тражио да одреди локацију и да му обезбиједе хиљаду мртвачких ковчега, гориво и камионе да евакуише десетковано становништво и погинуле из те општине, која је у рату преживјела огромне људске губитке.

Заједничке колоне народа и ратника на залеђеним друмовима

Остајали су топли домови и припремљени огрев, као и сточна храна, а долазило се у хладне, мемљиве зидине, а дрва да се наложи ватра није било. Стока је продавана накупцима у бесцијење и одвожена у Кисељак који је био под влашћу Хрвата.

Многе комшије, рођаци, кумови, пријатељи и саборци су се тада растали кренувши у неизвјесност на различите стране и у разне средине и више се никада нису сусрели и видјели, а младост и најљепши дио живота заједно су провели.

Чежња, носталгија, недостатак најближих и највољенијих те тешки услови живота довели су до појаве разних болести.

Дошло је до изненадног пријевременог умирања великог броја учесника јануарских и фебруарских колона, који су газећи сметове кренули од Чекрчића, Илијаша, Хаџића, Кобиљаче, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Семизовца и Нишића преко Висојевице и Озрена до најближег залеђеног асфалтног пута у Сумбиловцу и Подроманији.

Ту су се растајали и кретали на разне стране само с једним циљем, а то је - слобода, остављајући све што су они и генерације предака стварале.

Ових дана обиљежава се 27 година од егзодуса Срба из сарајевских општина служењем парастоса и одржавањем културно-духовних академија у неколико градова у Српској, гдје је уточиште нашао и остао највећи број Срба из сарајевских општина и долине Босне и Ставње, те српске општине Олово.

Сарајевски егзодус се не смије заборавити!

Обиљежавање и сјећање на ту српску голготу почело је тек када су се навршиле двије деценије од тих догађаја.

Ти скупови и евоцирање успомена, те став јавности о тим тешким и судбоносним данима српског народа са простора Сарајева, тек при обиљежавању двадесет година од егзодуса, показали су колику жртву су они поднијели, колики значај њихова сеоба има за српско заједништво и схватање српског народа шта значи слобода и да она нема цијену.

Хвала свима који су тада пружили подршку и уточиште хиљадама сарајевских домаћина. Они су одједном постали бескућници, јер се нису хтјели одрећи своје вјере, поријекла и слободе да би живјели обесправљени на својим огњиштима.

Нека је вјечна слава преминулима, а живи нека са поносом причају кроз какву су голготу прошли да би сачували идентитет и слободу и да би живјели са својим народом у Републици Српској, која је једина гаранција слободе Срба са лијеве стране Дрине.

Српска покољења, која долазе, треба да знају да нисмо жељели да будемо грађани другог реда, да смо оставили вјековна огњишта и комфор, који је обезбјеђивало све што су генерације наших предака стварале, и кренули смо за слободом која нема цијену.

Сарајевски Срби жртвовали су све, али су сачували образ, понос и уздигнута чела кренули у неизвјесност, знајући да нису обрукали претке и да се неће постидити пред потомцима јер су јуначки ратовали и нису поклекли у одбрани својих огњишта и свог народа, упркос огромним жртвама у 36 одбијених непријатељских офанзива.

Нажалост, наш егзодус још није завршен и још многи живе у тешким условима, а о посљедицама по здравље и натпросјечној смртности након егзодуса, те појави малигних болести код становништва у чијој су близини падале НАТО бомбе, нико нема података, али се поуздано зна да су они забрињавајући.

Све ове трауме скратиле су животе популацији сарајевских Срба која је доживјела егзодус, а многи се боре са разним болестима насталих као посљедица ратних траума и поратне неизвјесности и сиромаштва, као и неадекватних услова за живот у девастираним објектима.

"Да ли ће слобода умјети да пјева као што су сужњи пјевали о њој"?

Пише: Миро Пејић