За сарајевске Србе слобода је светиња, а њу нису могли имати тамо гдје су живјели, стога су прије 30 година кренули у Републику Српску и за такву одлуку нису се покајали.
Ових дана навршава се 30 година од егзодуса Срба из југозападних општина тадашњег Српског Сарајева и дијелова града који су били под српском контролом, алу су Дејтонским споразумом предати под власт Федерације БиХ /ФБиХ/.
Често се у јавности постављају питања зашто су Срби напустили своју имовину и отишли, ко је и како донио такву одлуку?
Бошњачки медији и политичари већ три деценије шире лаж, уз помоћ представника такозване међународне заједнице из западних земаља, износећи злонамјерне неистине да је тадашња српска политичка власт наговорила и присилила српски народ да напусти своја сачувана имања.
А управо супротно се дешавало тих хладних зимских дана и бесаних ноћи, од краја новембра 1995. до краја марта 1996. године, када су непрегледне српске колоне леденим друмовима и кроз мећаву одлазиле у неизвјесност, према истоку, преко Требевића и Романије, напуштајући своја вјековна огњишта која су херојски одбранили у скоро четворогодишњем рату.
У годинама када су очи скоро цијелог свијета биле упрте ка Западу и многи из источних земаља настојали да се по сваку цијену домогну Запада, сарајевски Срби су кренули у супротном правцу, ка истоку. Ту су видјели слободу. И нису погријешили.
Политички и војни врх Републике Српске био је збуњен дешавањима и покушао је Србе убјеђивати да остану и да ће се пронаћи неко рјешење за њихову безбједност. И сам сам био на неколико таквих састанака, али никаквих поузданих гаранција за безбједност није било.
Искрено, нисмо их ни очекивали. И да их је неко понудио, у том периоду нисмо никоме вјеровали.
СЕОБА ПОЧЕЛА ОДМАХ НАКОН АРАНЂЕЛОВДАНА
Егзодус Срба кренуо је одмах након Аранђеловдана /21. новембра/ 1995. године, када је објављено да је у Дејтону постигнут мировни споразум о БиХ и да ће српске општине Илијаш, Вогошћа, Илиџа и Хаџићи и дијелови Сарајева, који су били под српском контролом, припасти ФБиХ.
То је запрепастило и разочарало сарајевске Србе, који су се јуначки одбранили током рата, подносећи велике људске жртве и материјалну штету.
За нас су наступили драматични и неизвјесни дани. Остати не желимо, а куда кренути у тим леденим, сњежним данима исцрпљени ратом и без новчаних средстава?
Ипак, сви су се покренули и пошли да траже било какав смјештај на простору Републике Српске. Тражили су се камиони. Тешко их је било обезбиједити по поледици и непроходним путевима. Утоварали смо дио ствари неопходних за преживљавање.
Већина покретне имовине остајала је у непокретној. Стока је продавана у бесцијење да би се платио превоз ствари. Око путева су били разни предмети и дијелови намјештаја, испали са камиона. Неки досјетљиви шаљивџија испјевао је и стихове: "Од `Претиса` па до Пала, склопио би` пет регала".
Половином децембра већ се није могла продужити регистрација аутомобила јер је сервис за технички преглед возила био затворен и припреман за дислокацију, као и полицијске станице.
Од ратних побједника, који су храбро и поносно бранили и сачували своја вјековна огњишта, преко ноћи су постали губитници, јер је све што су имали и одбранили дато ФБиХ и пало под власт оних против којих су ратовали и крварили.
ЗАШТО СМО ОТИШЛИ?
Читали су Срби из Сарајева нобеловца Иву Андрића који је у својим дјелима јасно изнио закључак да је Босна земља мржње. Знали су то и без Андрића. У то су се лично увјерили. То се кроз вијекове показивало и потврђивало.
Слушали смо, памтили и вјеровали причама наших старих, које су понекад кришом говорили, јер је то власт забрањивала, о српским страдањима у периодима када су се царства мијењала, о лажима и преварама, које су српски народ коштале стотина хиљада живота због вјеровања комшијама Хрватима и муслиманима, који су у свим ратовима у 20. вијеку увијек били на непријатељској старни.
А тада је још било живих стараца који су памтили Добој, Арад, прогонство у Норвешку и живот у њемачком заробљеништву. Памтили су старији и млађима приповиједали о логорима у које су Срби одвођени и из којих се никада нису вратили и у Првом и Другом свјетском рату. Причали су о Добоју, Араду, Јасеновцу, Јадовну. Знали су да такви логори од 1992. године постоје у сплитској "Лори", као и Високом и Тарчину, те више од стотину сарајевских казамата гдје су мучења још трајала и за више од три године утамничене стотине Срба од којих многи од њих више нису били живи.
Иако је та истина о логорима и српским страдањима деценијама прикривана и потискивана у заборав од комунистичке власти зарад изградње наводног братства и јединства, она је тајно, али трајно чувана и преношена на млађа покољења, која су се у посљедњем рату увјерила да се односи нису промијенили и да су злочине над српским становништвом у посљедњем рату чинили потомци злочинаца из два свјетска рата, који за своја недјела нису одговарали и кажњени.
То је охрабривало њихове насљеднике да исто чине и да ће остати некажњени, што се, нажалост, у највећем броју случајева и обистинило.
Неповјерење у наводну међународну заштиту створено је још у току посљедњег рата у БиХ, јер су се припадници међународних снага отворено ставили на муслиманску страну. Припадници тадашњег СФОР-а су се подругивали, испољавали мржњу, отворено пријетили и подстицали Србе на сеобу.
Већину су чинили представници земаља чланица НАТО савеза, које су бомбардовале српски народ током рата и који су са иронијом, дрскошћу и грубошћу поступали према Србима одмах по доласку и успостављању њихове "мировне" мисије.
И КАКО ДА ОСТАНЕМО?
Зар да након четворогодишњег рата вјерујеш наоружаном непријатељу, који је прије тог рата, у миру убио невиног српског свата на сарајевској Башчаршији?
Коме вјеровати у таквим околностима и окружењу и са сазнањима о јамама у које су Срби бацани по Херцеговини и Лици, о покољима и прогонима Срба око Сарајева у оба свјетска рата.
Са таквим статусом Срби се нису жељели ни хтјели помирити и одрећи слободе за коју су се борили, давали дијелове тијела и поднијели страховит терет и жртве. Одрекли су се материјалних вриједности зарад слободе, одрекли се имања и кренули у избјеглиштво и неизвјесност, исцрпљени и материјално и физички, али и духовно након сазнања да је територија коју су одбранили предата противнику.
Хиљаде појединачних и породичних одлука преко ноћи или у једном дану претопило се у једну - сеоба. Принципијелна одлука карактерних, моралних и свјесних свог идентитета, сарајевских Срба, била је непромјењива. Сеоба и слобода!
Нисмо тада имали Арсенија Чарнојевића да крене пред нама као што су имали Срби крајем 17. вијека, када су кренули у своју прву велику сеобу, коју је у својим дјелима описао Милош Црњански.
Наступили су тешки и неизвјесни дани и библијске сцене на залеђеним путевима од којих су се срца цијепала сваком нормалном људском бићу.
Слобода, вјера и достојанство за Србе из Сарајева увијек су били и остали важнији и вреднији од кућа и имања. И кренули смо. Спонтано. Тражили преостале девастиране објекте широм Републике Српске да би ту превезли дио најосновније покретне имовине и оспособили барем једну просторију за смјештај. Трајало је то данима.
Камиони су утоварани и једна по једна породица напустале су своје станове, куће и прадједовска огњишта. Сналазили смо се како смо знали и умјели.
Сваке вечери све више станова и кућа било је у мраку. Сијалице се више нису палиле, а до јуче пуне куће и зграде остајале су празне, остајала је језива пустиња. Сви су кренули.
НЕПРЕКИДНЕ КОЛОНЕ
Већ у децембру 1995.године кренуле су избјегличке колоне из српских сарајевских општина преко Требевића, Пољина, Висојевице, Шића и Нишића према Палама и Сокоцу и даље према Дрини. Трајало је то скоро четири мјесеца. Срби су напустили све, али су ископали и понијели своје погинуле борце који су дали животе за нашу слободу. Јединствен примјер у свјетској историји. Неки су по трећи пут сахрањивани у гробља на Сокоцу, Миљевићима, Братунцу, Бијељини...
Помињање 17. фебруара као неког датума егзодуса је бесмислено. До тада су најмање три четвртине Срба одселиле из својих домова. Егзодус је текао спонтано, неорганизовано. У супротном не би био егзодус него измјештање. За сваког сарајевског Србина датум егзодуса је када је напустио своју кућу.
Тек у другој половини фебруара, када се видјело да скоро нико не жели остати, и власт је почела да пружа помоћ и да обезбиједи камионе за превоз мањег преосталог дијела становништва, које није имало средстава и могућности за сеобу.
ЖИВОТНИ АМБИЈЕНТ ЈЕ НЕЗАМЈЕЊИВ, АЛИ СЛОБОДА ЈЕ ПРЕЧА
Свјесни су били Срби да нигје не могу наћи животни амбијент какав су имали и какав су градиле генерације. Градиће га потомци у новим мјестима живљења. Звичај је само један, а остављали смо га. Нестајала је и наша локална култура живљења, солидарност, повјерење, фамилијарни обреди и обичаји, пажња какву више нигдје не могу имати и успоставити јер за то треба вријеме, деценије.
Све су то нематеријалне и ненадокнадиве вриједности којих смо се одрицали преко ноћи. Тешка срца, али одлучно.
Све то је мијењала само једна ријеч. Ријеч вреднија од свега - слобода. За нас сарајевске Србе слобода је светиња, а њу нисмо могли имати тамо гдје смо живјели и кренули смо у Републику Српску, која је заједничка слобода. И нисмо се покајали!
Пише: Миро Пејић
