У вријеме када живот брзо тече и све кратко траје, дуговјечни и складни бракови права су ријеткост. За више од пола вијека успјешног заједничког живота, много је рецепата написано, а наши суграђани Ратко и Слободанка Бјековић мишљења су да су основни састојци разговор и разумијевање. Живот им није био лак; сами су стекли дом, одгојили и ишколовали дјецу. Круну њиховог труда представља шесторо унучади. Ратко је, као изузетно цијењен учитељ, радни вијек провео изводећи бројне успјешне генерације ученика, а Слободанка, као поштени и вриједни пословођа, у трговини. У позним годинама, живе пуним плућима. Ратко, или како га многи више знају по имену Рајко, у сталном је покрету, испуњавају га шетње и рад на селу. Слободанка, поред тога што је цијелог живота била узорна супруга, мајка и домаћица, као пензионерка искористила је истанчани таленат за израду рукотворина, које продаје широм свијета, користећи савремени начин комуникације – интернет. Ово је њихова прича.

Ратко је рођен 1945. године, у селу Озерковићи. У скромном домаћинству провео је дјетињство и, као што је била честа појава у то вријеме, одрастао прерано. Без оца је остао као дјечак, те су старији брат и он помагали мајци око свих послова. Пошто је брат Недељко већ похађао учитељску школу, уписао је Ратка у исту. По завршетку, 1966. године, добио је прво запослење у селу Ћаварине. Слободанка, или како је пријатељи и познаници чешће зову Бода, рођена је 1950. године, у селу Читлуци, такође у скромном и радном домаћинству. Све послове равномјерно је обављала са два брата, да би олакшали родитељима. Због тога је као дјевојчица стекла бројне вјештине.

Некада је учитељима била повјерена улога организатора културно-забавних дешавања, а Ратко је, вјероватно због ведрог и позитивног духа, ту обавезу радо прихватао и са еланом извршавао. Тих шездесетих година, многи памте Ћаварине као мјесто младости и љепоте. Организујући бројне приредбе, игранке, па и избор за Мис, Ратко је упознао будућу супругу.

– Забављали смо се неко вријеме, а онда је дошао позив за војску. Рекао сам јој, ако ме сачека до повратка, оженићу је. Тако је и било. Године 1970. започели смо заједнички живот. Већ 1971. добили смо сина Младена, а три године касније кћерку Јелену. Породичне обавезе нису нас омеле у стицању нових знања, тако сам као студент прве генерације, 1974. дипломирао на Вишој школи за разредну наставу. Након двије године и супруга се дошколовала у Трговачкој школи у Лозници, гдје се истакла као један од најбољих кандидата. Слободанка је за кратко вријеме напредовала и у послу. Већ након годину дана запослења у трговини, постављена је на функцију пословође – присјећа се учитељ Ратко.

Док он са поносом прича о Слободанкином марљивом раду и сналажењу у послу, она каже да је само поштено извршавала своје пословне задатке.

– Од 1977. године радила сам у фирми „Тргопромет“, а 2000. године прешли смо у власништво д.о.о. Бартула. Настојала сам да све послове обављам савјесно и понашала сам се као да радим за сопствену кућу. Ту сам остала до пензионисања 2010. године – испричала је Слободанка.

Дјеца су им, ради школовања, отишла рано од куће. Слободанка додаје да живе у Србији, да су задовољни животима које воде па немају потребу да им помажу, што је данас учестала појава у нашем друштву.

– Син Младен је завршио војну школу 1990. године и службу добио у Батајници. Кћерка Јелена је 1992. године отишла на школовање у Београд, гдје је дипломирала психологију. Обоје су нам подарили по троје унучади. Често нам долазе, заиста воле ове крајеве. Нажалост, пандемија изазвана вирусом корона успорила је темпо живота па се рјеђе виђамо, али користимо сваку прилику да се састанемо – каже она.

Слободанка у посљедње вријеме привлачи велику пажњу на друштвеним мрежама, а можемо рећи да су се у њене рукотворине заљубили људи са свих континената. Узимајући у обзир то да се у периоду њеног одрастања оскудније живјело, настојала је да сама обогати свој гардеробер. Тада није ни слутила да ће једног дана бити велика потражња за њеним радовима.

- Још као дјевојчица показала сам велико интересовање за плетење. Гледајући мајку и стрине како то раде, пажљиво сам упијала покрете прстију и покушавала да их поновим. Касније, као дјевојка узраста од 17 – 18 година, од конца сам себи плела чарапе, блузе и џемпере. Међутим, привлачиле су ме и друге технике ручног рада, па сам тако развијала вјештине предења, хеклања, везења. Када сам се удала, само је Ратко имао посао и док смо били настањени у Ћаваринама, живјели смо од једне плате. Искористила сам стечено умијеће те сам израђивала хаљине, блузе и џемпере и продавала их учитељицама и наставницама у школи у Ћаваринама. Тако сам почела да стварам одређену добит за породицу. Када су се родила дјеца и за њих сам израђивала разне одјевне предмете. По одласку у пензију максимално сам се посветила ручном раду. Ствари су се посложиле; имам доста слободног времена, радим оно што умијем и волим а уједно се психички одмарам. Мало по мало, почеле су стизати наруџбе са свих страна – истиче Бода.

Управо под тим надимком маркирани су сви њени производи. У наставку разговора испричала нам је да је ручни рад неупоредиво више на цијени у свијету него код нас.

– Вјерујем да је то првенствено због бољег стандарда богатих земаља. Међу артиклима за страно подручје, посебно су се издвојили шешири за плажу и купаћи костими, који се израђују од памучног конца. Тако сам стекла купце у Америци, Аустралији, Канади, Холандији, Шведској, Њемачкој, Аустрији, Хрватској. На нашем подручју, највећа је потражња за вуненим чарапама, капама, шаловима, рукавицама. Највећи проблем ми представља набавка вуне. Углавном је купујем у Србији. За своје производе комбинујем материјале тако што мијешам 50 одсто чисте вуне а 50 одсто синтетике, зато што се не рута. Никада ништа не израђујем строго по шеми већ искључиво по личном осјећају измишљам мустру у току процеса. Дешавало се да само једном погледам шару на џемперу и да могу да поновим исту – открила нам је наша саговорница.

Са сигурношћу можемо тврдити да би Слободанка била неприкосновена у такмичењу у брзом плетењу, када би се којим случајем такво организовало. За израду једног кончаног шешира издвоји само два дана, а вунене капе дан и по. Са колико љубави све припрема потврдила нам је истичући да док један производ плете, у глави већ замишља боје и шаре за други, који тек треба да настане.

Као чланица Удружења жена „Аурора“ до сада се представила на бројним изложбама и сајмовима широм земље. Медијска пажња, интервјуи, друштвене мреже нису ништа страно за ову даму, која је скоро ушла у осму деценију живота. Активна је на Инстаграму, Фејсбуку и веома добро се сналази на свјетском онлајн сајту за креативце еци (Etsy). Скоро је била дио пилот пројекта „Сениор инфлуенсери“, који се организовао у оквиру међугенерацијске солидарности на онлајн заједници за предузетништво и активизам www.lonac.pro.

– Кроз тај пројекат показала сам како се праве гурабије, ормашице, пита, како се преде вуна, а све то како би млади имали представу о традиционалном начину живота. Често ми се јављају путем друштвених мрежа и увијек настојим да им на најбољи начин, а колико је то могуће, пренесем неко искуство или подарим вриједан савјет. Драго ми је што има млађих генерација које цијене и поштују традицију – прича Бода.

Поред дјеце и унучади, њих двоје су једно другом највећа подршка свих ових година. Прошле године обиљежили су јубилеј – 50 година брака. Ратко каже да му je то вријеме прошло брзо као сан.

– Када погледам уназад, захвалан сам на животу који ми је пружен. Лијепо нас служи здравље и у касним годинама, па можемо да уживамо у бројним активностима. За дуговјечан живот мислим да човјек мора бити позитивног духа. При том, треба уживати у благодетима које су нам дате. Трка за новцем је губљење времена, највеће задовољство сваког човјека је помоћи другоме – тврди Ратко.

Свих наведених животних принципа придржавао се током радног вијека, а најбоља потврда тога су бројни ученици, који се и данас занимају за његово здравље. Без обзира што је имао испуњен живот и отишао у пензију у позним годинама, недостаје му дружење са дјецом.

– Већина мојих ђака данас су образовани и остварени људи. Учитељ не може бити свако. Просто, мора искрено да воли дјецу. Имао сам свој метод рада тако да сам успијевао да им усадим знање, научим их понашању и бонтону, али и другарству. Иако је прошло доста година, још увијек се дешава да сањам како идем на посао, тада ме ухвати сјета и по која суза, јер је рад са ученицима један од најљепших периода у мом животу – искрен је он.

Ратко и Бода, вођени богатим брачним, породичним, радним и животним искуством поручили су младима да живе здраво, воле се, оставе иза себе потомке, и што је најважније, ограде се од сурове подјеле која је данас веома изражена међу људима, те подржавају добра дјела и једни друге.