Смрт 12 бањалучких беба 1992. године, усљед недостатка кисеоника, представља трагедију којом су исписане најтужније странице историје Универзитетског клиничког центра /УКЦ/ Републике Српске, тадашњег Клиничко-болничког центра, и Бањалуке.
Пријевремено рођеним бебама, које су постале индиректне жртве рата и директне жртве санкција, кисеоник је био неопходан у терапијском смислу, а није га било јер су биле пресјечене копнене комуникације сјеверозападног дијела Српске Републике БиХ са њеним источним дијелом и Савезном Републиком Југославијом, која је од краја маја била под санкцијама.
На Одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године преминуло је 12 пријевремено рођених беба, које би имале шансу да се боре за живот да им се кисеоник могао дати у бањалучкој болници или да су могле бити транспортоване у Београд ради боље здравствене његе.
За ову трагедију одговорни су они који су могли да помогну, а нису то учинили, прије свега генерални секретар УН Бутрос Бутрос Гали, Савјет безбједности УН и Комитет за санкције, који је одуговлачио и није издао дозволу да са батајничког аеродрома полети хуманитарни авион са кисеоником и осталом медицинском опремом.
Уобичајена процедура за добијање дозволе трајала је до седам дана, али ни након 12 дана лет није одобрен.
- Бутрос Бутрос Гали сноси одговорност због недостатка ангажованости да изврши притисак на чланове Комитета. Нису извршили притисак ни на владе Хрватске и БиХ да дозволе прелет авиона и након одобрења од Комитета. Бутрос Бутрос Гали признао је да није постојала добра воља појединих чланица да се проблем ријеши - наводи се у монографији "Дјеца жртве рата 1991-1995" у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Одговорни су Свјетска здравствена организација или Уницеф, који су бар могли да изврше притисак да се трагедија, ако не спријечи, онда барем ублажи, а умјесто тога они се нису ни огласили.
Први апел за помоћ из Клиничко-болничког центра у Бањалуци упућен је 21. маја 1992. године, а запослени су покушали да медицински кисеоник надомјесте индустријским који су, након апела за помоћ, достављали бројни појединци и организације из Бањалуке, али овај кисеоник није био стерилан и није посједовао исту влажност, а боце су пуњене под различитим притиском.
Прва криза са кисеоником ријешена је посредством Међународног комитета Црвеног крста и мировне мисије УН у БиХ /Унпрофор/, када је почетком јуна авионима у Бањалуку допремљено 180 боца кисеоника и остале медицинске помоћи, али је ријеч само о краткорочној помоћи и ускоро Клиничко-болнички центар улази у нови период неизвјесности.
У Југославији је посредством медија вођена кампања да се допусти лет и спријечи агонија у Клиничком-болничком центру, а подржале су је и бројне познате личности. Апеле су упутили и предсједник Југославије Добрица Ћосић, као и патријарх српски Павле.
У монографији пише да су апели упућивани генералном секретару УН Бутросу Галију, међународним институцијама и хуманитарним организацијама, да су позиви за помоћ упућивани и из Републике Српске Крајине, Бањалуке и бањалучке болнице, док су тадашњи свјетски медији потпуно игнорисали сваку вијест о трагедији у Клиничко-болничком центру.
Резолуцијом 760/1992 хуманитарна помоћ је изузета из санкција према Југославији, али ова одлука суштински није промијенила стање на терену.
Специјални комитет Савјета безбједности УН одобрио је 24. јуна хуманитарне летове према западном дијелу Републике Српске Крајине и Аутономној Регији Крајина, али "захваљујући" отезању влада БиХ и Хрватске, које су требале дати дозволу за прелет авиона преко њихове територије, до ових летова није дошло.
- Ако је питање полијетања авиона са територије Југославије било толико компликовано, помоћ је могла да стигне из било које друге земље. Аеродром у Бањалуци је имао све услове за безбједно достављање хуманитарне помоћи, јер се налазио далеко од зоне борбених дејстава. Бањалука, која није била дио Југославије, сносила је посљедице санкција. Бебама су одузета основна права, право на живот и право на лијечење. Ова права су загарантована Конвенцијом о правима дјетета, која је усвојена на Генералној скупштини УН 20. новембра 1989. године - наводи се у монографији.
Хуманитарна криза ријешена је војном операцијом Војске Српске Републике БиХ, којом је ослобођена Посавина и створени су услови за несметани пролазак хуманитарних конвоја.
Пробијањем копненог пута према Југославији и доласком хуманитарне помоћи првих дана јула трајно је ријешено питање проблема са кисеоником у Клиничко-болничком центру.
Неке су бебе преминуле свега неколико часова по рођењу, родитељи им нису стигли дати ни име, па су, осим једне, сахрањене и заведене без имена.
Посебно болна су свједочења мајки, међу којима је и Нађа Пушкар из Бањалуке, која је 29. маја 1992. године царским резом родила дјевојчицу.
- По рођењу је имала скоро два килограма и да је било, као што није, кисеоника... данас би то била девојка, жена... Не осуђујем никога, не мрзим никога, али да свет није хтео да помогне деци... А данас се боре за права паса. То ме много боли и желела бих да неко одговара за то, јер то није природна катастрофа. То је намерно урађено. То је масовно убиство деце да се покаже ко је сила и ко одређује... А, ми обични, мали људи, мајке нисмо биле вредне ничега, ни ми, ни наша деца - навела је Пушкарева.
Фата Дедић из Новог Града /тадашњи Босански Нови/ рекла је да је њена беба живјела три дана и да је, нажалост, трећег дана преминула.
Грозда Рауш из Челинца, мајка Владимира рођеног 28. маја, изјавила је да је њена беба рођена у рату и да је живјела док је било кисеоника.
- Кад је кисеоника нестало, беба је умрла. Не дај, Боже, ником. И тако се завршило. Живио је 21 дан. Била је несташица кисеоника, знам да се чекало да авион донесе кисеоник. Поред мог Владимира умрло је још 11 беба. Боже, помози - рекла је Раушева.
Жељка Тубић из Приједора, мајка бебе која је постхумно добила име Бојан, испричала је да јој је најболнији био посљедњи растанак.
- Па и бебе осјећају страх и све... Тај посљедњи наш растанак био је... Једва сам жива остала. Буквално, грчевито се ухватио за мој прст тако јако да сам морала истргнути руку да би га могли однијети... Мене је ноћима будио плач бебе, ја се пробудим и нема. То је било толико искушење. Ход по оштрици мача, да ли остати нормална или излудјети. Из дана у дан млијеко не престаје да тече, а из ноћи у ноћ будиш се са бебећим плачем, јер те, у ствари, буди инстинкт да нахраниш своје дијете. Мјесец и више није хтјело да се прекине млијеко - навела је Тубићева.
Двије бебе Слађана Кобас и Марко Медаковић рођене у периоду када није било довољно кисеоника и које су успјеле да преживе имале су тешке посљедице.
Слађана Кобас је рођена 18. јуна и као пријевремено рођена беба била је стављена у инкубатор у којем је провела десетак дана.
Од самог рођења почели су њени здравствени проблеми који су се највише одразили на вид, али га је успјела повратити након операције у Русији.
Недуго потом, Слађани је установљен и карцином костију, због чега је ишла на операцију у САД, али је карцином метастазирао и на плућа.
Преминула је 9. фебруара 2006. године у Приједору, а јавност ју је прозвала "тринаестом звјездицом".
Марко Медаковић рођен је 21. јуна и није примио кисеоник у периоду транспорта из рађаонице до Одјељења за интензивну његу, а тих неколико минута без кисеоника су у потпуности промијенили Марков живот и оставиле тешке посљедице по његово здравље.
Он има церебралну парализу, квадриплегију и тоталну одузетост свих екстремитета укључујући главу, тешко му је оштећен и мозак, тако да једино може да види и чује и кичма му је искривљена.
Има проблема са дисањем, тачније дише са само четвртином плућа у којима му се накупља бронхијални секрет, због чега је његова породица у страху од могућег гушења током спавања.
Марко је добио статус цивилне жртве рата.
Бањалука чува успомену на страдање 12 беба које су у јавности прозване Дванаест звјездица на основу истоимене пјесме која је написана у њихову част.
Осим тога је уређена и достојно обиљежена гробница на бањалучком Новом гробљу у којој је сахрањена већина преминулих беба, гдје се сваке године приликом обиљежавања годишњице служи помен.
У УКЦ-у Републике Српске постављена је спомен-плоча која говори о овој трагедији, а у центру Бањалуке 2008. године откривено је спомен-обиљежје "Живот" као знак трајног сјећања на страдање бањалучких беба.
Одбор за његовање традиције ослободилачких ратова при Влади Републике Српске уврстио је 2008. године страдање бањалучких беба у Програм обиљежавања значајних историјских датума и догађаја Републике Српске као догађај од регионалног значаја, а 22. мај је проглашен "Даном страдања дванаест беба усљед недостатка кисеоника ратне 1992".
