Браћа петогодишњи Александар и дванаестогодишњи Радисав Димитријевић убијени су у изненадном нападу муслиманских снага на Скелане у јануару 1993. године.
Александар је преминуо од снајперског метка, док је Радисав пребачен у болницу у Ужице, а затим у Београд, гдје је послије шест мјесеци подлегао ранама.
Милица Димитријевић рођена је у селу Црвици, општини Скелане. Основну школу завршила је у Скеланима, а дактилографски курс у Београду. Била је запослена у Сребреници, гдје се удала за Томислава Димитријевића, са којим је засновала породицу, а живјели су у Скеланима, наводи се у књизи "Дјеца жртве рата 1992-1995" у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
У браку је стекла троје дјеце Славишу /1978/, Радисава /1981/ и Александра /1988/.
Димитријевићева је у изјави, коју је на околности страдања њених синова дала 11. октобра 1994. године у Основном суду у Зворнику, навела да су до почетка рата у бившој БиХ она и њена породица живјели нормално и нису имали никаквих неспоразума са комшијама муслиманима или другима.
- Ратна дејства пренијела су се у Скелане 8. маја 1992. године, а она су се огледала у томе што су муслиманске оружане снаге из околних муслиманских села повремено вршиле нападе на Скелане. Приликом најава за ове нападе моја породица и ја смо се склањали у Бајину Башту, односно ја сам тамо одлазила са дјецом, а муж је остајао да са осталим браниоцима мјештанима брани Скелане. Међутим, муслимани су успијевали да продру до близу самих Скелана, а када су ти њихови напади одбијени, ја сам се са дјецом враћала кући - испричала је она.
Димитријевићева је навела да су 16. јануара 1993. године у раним јутарњим часовима, колико се сјећа, између 6.00 и 6.30 часова, муслиманске снаге извршиле изненадни напад на Скелане, опколивши их са свих страна.
- Овај напад затекао је цијелу моју породицу у кући. Обукла сам на брзину дјецу и изашла на улицу да видимо шта се дешава. Видјела сам жене и дјецу како из правца Калиманића, удаљених око километар од моје куће, бјеже у правцу моста, говорећи да су муслимани упали у Калиманиће. Такође сам видјела да су жене и дјеца бјежали и из насеља са брда изнад Скелана, као и да се из свих праваца око Скелана пуца из пјешадијског наоружања - рекла је Димитријевићева.
Како је истакла, њен муж је одмах извезао аутомобил из гараже и у њега су сјели она и њена дјеца, као и још четворо дјеце из комшилука, тако да се у аутомобилу са њом нашло укупно седморо дјеце.
- За воланом је био мој најстарији син, петнаестогодишњи Славиша, а до њега сам сјела ја. На задњем сједишту су сједила остала дјеца. Аутомобил је био марке `пежо 505`, па су дјеца некако могла да се смјесте. Мој муж је остао и прикључио се осталим браниоцима Скелана - рекла је Димитријевићева.
Мајка Милица је навела да њен син Славиша није био возач, али је поред мужа донекле научио да рукује аутомобилом.
- Kренули смо према мосту и испред зграде станице милиције наишли смо на заустављени трактор на путу и возач трактора нам је давао знак да станемо. Ми смо заобишли трактор и стали. Када смо стали, осјетили смо кишу метака по ауту. Средњи син Радисав, Раша, који је са осталом дјецом сједио позади, узвикнуо је `Мама, погодише нам Ацу`. Ја сам изашла из аута, узела Ацу у наручје и отишла у кафану Глигић Драже која је била прекопута - свједочила је Димитријевићева.
И остала дјеца су изашла из аута и такође утрчала у кафану. У кафану је утрчао и Славиша, који је био рањен у лист лијеве ноге.
- Ту смо примијетили да са нама није ушао и Раша. Такође сам видјела да је Аца погођен у главу и није давао знаке живота. У кафани је било још доста жена и дјеце. Хтјела сам да истрчим и да видим шта је са Рашом, али ме је у томе спријечио син Славиша, јер се и даље жестоко пуцало са свих страна. Послије су у кафану утрчали близанци Глигић Благоје и Благомир и ја сам једног од њих замолила да оде до аута и види шта је са Рашом. Један од њих је отрчао до аутомобила, а други га је штитио. Овај се убрзо вратио носећи Рашу у наручју. Рекао је да га је нашао поред аутомобила, са лијеве стране из правца одакле су муслимани нападали - навела је Димитријевићева.
Одмах је, рекла је, примијетила да је у горњем дијелу грудног коша са лијеве стране имао рану.
- Један од Глигића близанаца је мене, Ацу и Рашу одмах смјестио у један аутомобил који се налазио испред кафане и великом брзином повезао према мосту, иако су по нама пљуштали меци са свих страна. Када смо били на мосту, аутомобил је био погођен у задњу лијеву гуму, тако да је возач Глигић једва прешао преко моста и успио да дође до болнице у Бајиној Башти. Ту су нас прихватили. Констатовано је да је Александар преминуо, а Рашу су хитно пребацили у болницу у Ужице, а затим у Београд, гдје је послије шест мјесеци покушаја љекара да се спаси, подлегао задобијеним ранама - свједочила је мајка Милица.
Она је нагласила да је утврђено да је њен син био погођен снајперским метком испод десног ува, да је метак оштетио трећи кичмени пршљен и изашао на лијеву кључну кост коју је и сломио.
- У каснијој реконструкцији догађаја утврђено је да је Раша погођен приликом изласка, односно кад је изашао из аутомобила и окренуо се да пође ка кафани гдје смо се ми налазили. Снајпериста је сигурно видио да се ради о дјетету, а претпостављам да је пуцао из кућа које су удаљене око стотину метара од мјеста догађаја. Славиша је послије напада пребачен у Ужице, гдје су му санирали рану - испричала је мајка Милица Димитријевић.
