Смрт - посљедњи непријатељ

04.05.2021. 18:45
0

протојереј Данило Дангубић
парох дортмундски

 

 

Смрти гдје ти је жалац,
Аде (Пакле), гдје ти је побједа?

Свети Јован Златоусти

 

 

Личност Христова тумачена је већ два миленијума на безброј начина. Како Њему тако и мотиву Његовог доласка на земљу приступано је из многих углова. За нас Хришћане, ученике Његове, истина о Његовој појави садржана у ријечима Светог апостола Јована: „Јер Бог тако заволе свијет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вјечни“ (Јн 3, 16). Бог, дакле, и након човјековог пада „није одустао од створења свога, него га је посјећивао на разне начине“. Напослијетку, Син Божији је сишао међу нас, а шта нам је оставио као основни одговор на недоумицу свих цивилизација: Зашто је дошао?

Дошао је да побиједи смрт!

У недјељи за нама опомињали смо се великих догађаја из Божијег домостроја спасења. На самом почетку Велике седмице имали смо једно величанствено чудо у којем Христос из мртвих подиже свог пријатеља Лазара. Након четири дана лежања у гробу Лазар је чуо Христове ријечи: „Лазаре изиђи напоље“ (Јн. 11,43), устао је и изишао. Шта представљају Христове ријечи које кроз овај императив упућује свом пријатељу? Оне су објава рата смрти! У њима се очитава увертира  одговорa откудa Христос на земљи? Такође, у сваком чуду које је учинио, донијета нам је истина да се Његовом појавом међу нама оприсутњује Цартво Небеско и да се сваким исјељењем које је учинио наговјештава „смрт смрти“ и враћање свега у цјеловитост.

У току Велике недјеље заиста се одвија драма спасења. Улазак Христов у Јерусалим, са необичном, и рекло би се политички провокативном, процесијом: у пратњи убогих, болесних, одбачених и дјецe, које је за ову прлику пророк вијековима прије предсказао, говори о томе да Он није дошао да донесе земаљско царство и ослобођење од окупатпора. Христос доноси нешто много узвишеније - Царство Небеско које нема краја. Он преображава нашу трошност у непропадљивост, вријеме у вјечност. Народу под вођством фарисеја и садукеја, разочараном у сазнање да их Исус не ослобађа од Римљана, Царство Небеско звучи бајковито и доприноси разочарaњу у ексцентричног Учитеља из Галилеје. Отуда клевете и лажи, издаја од стране Јуде, отуда хапшење Богочовјека као разбојника, отуда шибање и пљување. Отуда распеће и ругање уз узвик: „Здраво Царе Јудејски“ (Мт. 27,29), уз хорско клицање те Његове кривице, шифре изневјерења. Међутим, „од прста нису успјели да виде планину“. Од жеље за политичким вођом нису успјели да виде Цара Небеског Који у својој руци држи сву васиону.

Напокон, у Својој Божанској мисији да род људски ослободи од окова смрти, Христос је Васкрсао, и рат против смрти завршен је тријумфом Живота. Од тог догађаја за човјечанство, па и за сву творевину, више ништа није исто. У то недјељно јутро десило се нешто што је охрабрило Апостоле да онако разочарани, престрашени и разбјежани, неустрашиво проповиједају Господа Христа по цијелој васељени и за Његово Јеванђеље дају живот страдајући у највећим мукама.  Све би било узалуд да Он није васкрсао! Наша прича о страдању и прича о чудима које је Христос чинио била би, како каже Апостол Павле, узалуд. Узалуд би била и вјера и проповијед, јер у Његовом се доласку на овај свијет дешавала једна суштинска утакмица -  борба Живота и смрти.

Али „као спомен спасоносних страдања својих“ и опомену на могућност учешћа у слави Његовог Васкрсења, Господ нам је оставио Свету Литургију - предокус Царства. Он је, узевши хљеб у своје пречисте руке и рекавши: „Узмите једите ово је Тијело моје које се за вас ломи на отпуштење гријехова“ и узевши чашу са родом винограда и рекавши: „Узмите пијте из ње сви ово је Крв моја Новога Завјета, која се за вас и за многе излива на отпуштење гријехова“, установио свету Евхаристију и призвао нас да будемо Његови сустолници, а самим тим сутјелесници и сукрвници. Литургија је тако за сва времена остала предокус Царства Небеског на земљи. У њој и кроз њу ми у све вијекове можемо да видимо Васкрслог Христа, те да и ми попут Апостола након сусрета са Васкрслим неустрашиво проповиједамо побједу живота над смрћу. Њоме освећени и обесмрћивани у прилици смо да освећујемо и спасавамо оне са којима долазимо у сусрет и освећујемо творевину коју такође Господ неће оставити. „Нити је нас створио за нечистоту, него за светост“ (Сол.1,7), нити је творевину створио да би је се одрекао, него да бисмо је ми евхаристиским етосом освећивали и Њему приносили.

Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све“, каже Александар Шмеман. Литургија коју служимо је Пасха, а позив свештеника који износи путир са Тијелом и Крвљу Христовом којима треба да се причестимо је начин нашег сједињења са Васкрслим Господом. Слика олтара који свештенику остаје иза леђа приликом позива вјерних на причешће је слика празног Христовог гроба из којег је управо изишао Васкрсли сам себе жртвујући „за живот свијета“. Ево дакле још једне прилике да у Празнику над празницима осјетимо и видимо, дотакнемо и познамо оно што, по речима Апостоловим: „... око не видје, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе“ (1 Кор 2, 9).

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Коментари 0
Повезане вијести
Цртице из блата
Џони Штулић би за слободу рекао да је свијест о складу несклада несавршених људи, а ви?
Српска православна црква сутра прославља Михољдан
Најчитаније
  • Осумњичен да је раднику пријетио пиштољем јер је тражио плату
    4h 48m
    1
  • Сутра прекид електроснабдијевања у Палама и Источном Новом Сарајеву
    22h 51m
    0
  • Винко Радовановић: Велики човјек који је оставио неизбрисив траг у Источном Сарајеву
    6h 5m
    0
  • Специјалци Српске ухапсили двије жене и мушкарца
    9h 1m
    0
  • Демобилисани борац ВРС: Министар Шеранић ме је оставио без примања (ВИДЕО)
    20h 57m
    0