Како се ближи тридесета годишњица злочина у Сребреници, јавност има пуно право да изнова постави кључно етичко питање: има ли тог заиста тешког злочина изван по много чему климаве политичко-правне квалификације Хашког трибунала за бившу Југославију, да је посреди био геноцид?
Да ли је жртвама злочина у Сребреници уопште могуће одати пошту и изразити пијетет, без ритуалног наглашавања геноцида?
Кост у грлу српско-бошњачких односа
Шта је, напросто, са онима који желе да одају пошту недужним муслиманским жртвама, а не желе да учествују у политичкој инструментализацији тог заиста тешког злочина?
Инсистирање на квалификацији злочина у Сребреници, као да је посриједи геноцид има, заправо, политичку функцију, уз ниподаштавање српских и осталих жртава. То је крупна политичка кост у грлу данашњих српско-бошњачких односа, управо нека врста гаранције да Срби и данашњи Бошњаци у Босни и Херцеговни још дуго неће пронаћи било какав заједнички језик, што, без и мало сумње, иде на обострану штету.
Коме такво стање иде у прилог, није тешко утврдити или макар претпоставити.
Трансформација геноцида
Да се у Сребреници 1995. године догодио "геноцид", одредила је првостепена пресуда и одлука по жалби у предмету генерала Радислава Крстића пред Хашким трибуналом. Том приликом је утврђено да геноцид може да се догоди и на "малом географском подручју", чак и у ситуацији у којој су припадници Војске Републике Српске организовали превоз свих жена, дјеце и старијих мушкараца на сигурно, односно нису убили никог осим "бошњачких мушкараца војног узраста".
У научном раду "Политика геноцида" Едварда С. Хермана и Давида Патерсона (MONTHLY REVIEW PRESS New York, 2010), чији је рецезент био Ноам Чомски, наведена је мисао правника Мајкла Мендела: "Геноцид је у тој пресуди трансформисан – не у обично етничко чишћење, већ у убијање потенцијалних бораца током рата ради војне предности... У случају Крстић, концепт геноцида, осим као чиста пропаганда, изгубио је сваку везу са холокаустом – програмом истребљења читавог народа."
Запад на страни сецесиониста
Поменути аутори, Херман и Петерсон, децидно наводе да су, током грађанских ратова у бившој Југославији током деведесетих година, САД, Њемачка, НАТО и Европска унија стали на страну националних група које су жељеле да се отцијепе од јединствене федералне државе, а били су, притом, против националне групе која се најдуже залагала за очување Југославије – Срба.
- То је западни блок чврсто сврстало иза Хрвата и Словенаца, затим Бошњака, а на крају и Албанаца са Косова. Ратови у Босни и Херцеговини (1992–1995) и на Косову (1998–1999) добили су огромну пажњу у САД и на Западу уопште, чему је допринијело и оснивање Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), који је марљиво служио интересима НАТО-а и његових југословенских клијената (Бошњака, Хрвата и косовских Албанаца), а супротстављао се демонизованим Србима. Пошто су те ратове подржавале, па и директно водиле НАТО силе, и пошто је заиста било етничког чишћења и убистава на етничкој основи, готово да се подразумијевало да се не само 'етничко чишћење', већ и термини попут 'масакр' и 'геноцид' брзо приписују операцијама Срба - наводе Херман и Петерсон.
Заборављени Џон Среј
Њих двојица истичу да је "изузетно претјеривање у приказивању српског зла и насиља (уз истовремено умањивање насиља од стране НАТО савезника)", уз фабриковане приче о "концентрационим логорима", "логорима за силовање" и сличним аналогијама са нацистима и Аушвицом, навело тадашњег шефа обавјештајне службе америчке војске у Сарајеву, потпуковника Џона Среја, да се јавно огласи прије краја рата у Босни.
"Америка није била овако патетично обманута још откако је Роберт Макнамара помогао да се управља и ескалира рат у Вијетнаму... Популарне представе о бошњачкој влади створене су захваљујући продуктивној пропагандној машини. Чудна комбинација три велика креатора јавног мњења –ПР агенција у служби Бошњака, медијских стручњака и симпатизера у америчком Стејт департменту – успјела је да манипулише илузијама у корист муслиманских циљева."
Лажних тврдњи о 250.000 бошњачких жртава данас се мало ко сјећа...
Херман и Петерсон посебно истичу да је муслиманско руководство већ почетком 1993. године почело да износи тврдње о 200.000 погинулих, само 9 мјесеци након почетка сукоба.
- Бројке попут те, па и 250.000 (понекад и више), брзо су постале институционализоване у водећим медијима, служећи за подупирање тврдњи о 'геноциду' и као оправдање за позиве на страну интервенцију ради заштите босанских муслимана. Међутим, ова тврдња доживјела је озбиљан ударац у периоду од 2005. до 2007. године, када су двије различите студије – једну је спонзорисао сам МКСЈ, а другу норвешка влада – закључиле да су сукоби у Босни резултирали са укупно око сто хиљада жртава на свим странама, укључујући и цивиле и војнике.
С обзиром на кредибилитет извора, ови налази нису могли лако бити исмијани као "порицање холокауста" или "ревизионизам", али су у западним медијима третирани веома уздржано, и споро су замјењивали много веће бројке од 200.000 или 250.000 које су се годинама наводиле. Уз то, није било готово никаквих анализа или објашњења зашто су се те неутемељене и непроверене тврдње из бошњачке пропаганде уопште тако лако и широко прихватиле у јавности - навели су Херман и Петерсон.
"Суочавамо се са аномалијом"
Херман и Петерсон, поред тога, истичу да су тврдње да је у Сребреници стријељано осам хиљада "мушкараца и дјечака" веома слабо утемељене.
- У великој мјери (ова тврдња) почива на тешкоћама у раздвајању погинулих у борби (а било их је много током јулских борби 1995. у Сребреници) од стријељаних, затим на веома спорним свједочењима (често добијеним кроз споразуме о признању кривице, под притиском), као и на јаком интересу и страственој жељи да се поверује у најгоре о већ темељно демонизованим Србима - наводе Херман и Петерсон.
- Али, чак и ако се догађај попут масакра у Сребреници догодио тачно онако како га прихвата западни естаблишмент, и даље се суочавамо са аномалијом: укупан број жртава у Босни (око сто хиљада на свим странама), а још више број бошњачких цивилних жртава током четворогодишњег 'геноцида' (око 33.000), блиједи у поређењу са бројем цивилних жртава у Ираку током тринаестогодишњих 'санкција масовног уништења' и седмогодишње америчке инвазије и окупације. Уз процјене од 800.000 до милион мртвих у та два ирачка случаја, број страдалих тамо (у Ираку) надмашује (укупан) број бошњачких цивилних жртава у односу 24 према 1 и 30 према 1. Ријеч 'геноцид' употријебљена је шест пута више за Босну, него за жртве санкција у Ираку, и чак тридесет седам пута више него за жртве током инвазије и окупације - истичу Херман и Петерсон.
"Овај дисбаланс у језичкој употреби (као и у пажњи и негодовању) може се објаснити једино прилагођавањем медија и интелектуалаца потребама пропаганде и односа с јавношћу западног политичког естаблишмента. Они су веома осјетљиви и страствени када су у питању крвави злочини које извршавају 'зли' други, те зато и 'геноцидни' – али су изузетно тихи када се ради о злочинима који су 'конструктивни' и који, наравно, 'имају сложени контекст'."
Шта са пола милиона страдале ирачке дјеце?
Херман и Петерсон нису случајно поменули ирачки, поред осталих примјера. Они наводе да је "нормализација овог намјерног масовног убијања цивила од стране САД била оштро откривена у мају 1996. године, када је Лесли Стал са Си-Би-Ес телевизије питала тадашњу америчку амбасадорку у УН Мадлен Олбрајт да ли вјерује да је 'цијена' пријављених пола милиона мртве ирачке дјеце вриједила тога".
Њих двојица су навели и конкретан цитат из интервјуа:
Лесли Стал: Чули смо да је умрло пола милиона дјеце. То је више дјеце него што их је страдало у Хирошими. И, знате, да ли је та цијена вриједна тога?
Мадлен Олбрајт: Мислим да је ово веома тежак избор, али ми сматрамо да цијена вриједи.
- Наравно, режим санкција никада није довео до свргавања Садама Хусеина, и вјероватно никада није ни био намијењен да уклони његов режим; међутим, он је испунио политику САД (Џорџ Буш старији, Бил Клинтон и Џорџ Буш млађи) и Велике Британије (Џон Мејџор и Тони Блер) да се пониште материјални и политички добици једне некада брзо модернизоване земље, Ирака, као водеће силе на Блиском истоку, истовремено је слабећи уочи инвазије и окупације која је почела 2003. године - навели су Херман и Петерсон.
Шта са "Олујом"?
Херман и Петерсон у свом научном раду истичу да је Хрватска у прољеће и љето исте, дакле 1995. године, покренула операцију "Олуја" против Срба који су живели у Крајини.
- Ове операције добиле су кључну подршку САД у виду материјалне помоћи и обавјештајних података, обучавања како хрватских тако и босанско-муслиманских трупа од стране америчких корпорацијских плаћеника као што је МПРИ (Military Professional Resources Inc.), као и дипломатску заштиту. Мање од мјесец дана након масакра у Сребреници, операција 'Олуја' протјерала је око 250.000 етничких Срба из Крајине, дуж обје стране хрватско-босанске границе, убијајући неколико хиљада људи, укључујући и неколико стотина жена и деце. Тог дана у августу, када је Савјет безбједности разматрао ситуације у Босни и Хрватској, америчка амбасадорка Мадлен Олбрајт говорила је сликовито о томе колико је 'важно усмјерити међународну пажњу на положај избјеглица из Сребренице и Жепе', којих је по њеним процјенама било око тринаест хиљада, а које су 'Срби тукли, силовали и убијали'. Међутим, није рекла ништа слично о двадесет пута већем чишћењу Срба из Крајине, користећи Сребреницу као покриће за ову и даље текућу операцију изведену са блицкриг ефикасношћу. Ово етничко чишћење 250.000 Срба било је највећи догађај те врсте у балканским ратовима - констатују Херман и Петерсон.
Аутор: Бранко Жујовић