Нападом на српско село Гниону, његовим спаљивањем и убиствима двојице старијих мјештана те прогоном становништва на Ђурђевдан 1992. године муслиманске снаге, предвођене Насером Орићем, започеле су масовно етничко чишћење и уништавање свега што је српско на подручју општине Сребреница.

Напад је изведен на велики православни празник Ђурђевдан /што је касније постала муслиманска пракса/, када је неколико породица у селу прослављало крсну славу и већина осталих мјештана била је код њих у гостима.

Према свједочењима преживјелих. напад је почео у 17.15 часовљ када је путем мегафона упућен позив за предају оружја за 15 минута или ће услиједити масовно убијање свих који се налазе у окружењу у том селу.

Ненаоружано српско становништво искористило је познавање терена и природне заклоне и кренуло у бјекство низ поток према српском селу Солоћуша надомак Сребренице.

На слави код Радојка Милошевића /1928/ затекао се Лазар Симић /1936/ из сусједног села Студенац.

Симић је убијен у покушају бјекства, а Милошевић је запаљен у кући која је изгорјела, као и све друге и остали објекти у овом селу у којем је након рата обновљено свега десетак кућа.

Након Гнионе, настављено је етничко чишћење српског народа из села Студенац, Виогор, Ковачице, Ораховица у близини Сребренице, а затим и удаљенијих Ратковића, Брежана, Крњића у којима је убијен велики број српских цивила, као и у братуначким селима у којима су муслиманске снаге убијале све редом што су стизале не остављајући ни дјецу, жене, старце и инвалиде, а српску имовину су након пљачке палили, починивши бројне масовне злочине.

До половине јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице под командом Орића убиле су око 1500 Срба из сребреничке и братуначке општине, међу којима је више од половине било цивила, уништиле су око стотину српских села и заселака настојећи на све начине да потпуно затру трагове српског постојања на овим теренима јер су уништавали и српске цркве и гробља.

За те злочине још нико није одговарао.