Свака одлука у вези с мисијом распоређивања америчких копнених снага мора да буде донијета од стране изабраних америчких званичника – а не да буде препуштена Бошњацима и њиховим ПР агенцијама или да се на њу утиче лажним извештајима Стејт департмента и медија, констатује амерички обавештајни официр Среј у извјештају из 1995.

У извештају "Продаја босанског мита Америци: Купац нека се чува" (Selling the Bosnian myth to America: Buyer beware), написаном октобра 1995. године, уочи завршетка рата у Босни и Херцеговини (БиХ), амерички обавештајни официр, потпуковник Џон Е. Среј навео је велики број запажања до којих је дошао непосредно, на лицу мјеста, у Сарајеву, а која знатно одударају од западних медијских извештаја.

Било да је посриједи сумња у стварну позадину трагичних инцидената на Маркалама, затим дубоко утемељена сумња да су муслиманске власти у Сарајеву заиста употребљавале снајперисте против сопствених грађана и артиљерију ради провоцирања српских контрабатеријских удара, али и изношење чињеница у вези са криминалним активностима Насера Орића и лицемјерној политици муслиманских политичара према тој тадашњој сребреничкој енклави, која је, у ствари, служила као база за терористичке нападе и убиства српских цивила у околним насељима, Џон Е. Среј нам је предочио богат извор информација на основу којих лакше можемо да разумијемо трагичне догађаје од прије три деценије.

Нарочито су занимљива његова опажања о борбеној способности муслиманске војске.

Војна способност муслиманске војске

Потпуковник Среј је тврдње муслиманске владе да располаже професионалном војском која има способне официре, а којој, ето, недостаје само тешко наоружање како би остварила успјех на бојишту, називао илузијом.

- Иако главнокомандујући генерал Расим Делић и његови потчињени команданти самоувјерено говоре о 'преношењу борбе на српску територију', спремност већине њихових војника да се боре углавном је ограничена на сопствена подручја. Та појава се најбоље може описати као територијалност, што представља озбиљну слабост бошњачке војске. Главнину муслиманских снага чине некадашње јединице територијалне одбране, организоване у 'општинске' бригаде.

Већина ових јединица и даље дјелује у подручјима својих изворних општина и састоје се од некадашњих резервиста и војника на одслужењу, регрутованих управо из тих крајева. Веза са родним крајем чини ове војнике невољним да напусте своју зону. Стога се Бошњаци ослањају на неколико мобилних бригада, формираних углавном од избјеглица које су изгубиле своје домове и сада имају јачи мотив за борбу.

Најмање једна бригада састоји се од муслимана протјераних из Хрватске. Јединица позната као 7. муслиманска бригада привлачи исламске екстремисте и стекла је репутацију по агресивном понашању и офанзивном духу. Бошњаци користе ове мобилне бригаде за важније операције, али уколико хрватске снаге не ангажују Војску Републике Српске (ВРС) на другим фронтовима, ове јединице немају капацитет за дугорочни успјех - навео је потпуковник Среј.

Бројност као једина значајна предност

Он је, ипак, пронашао једну једину значајну војну предност муслиманске армије: бројност пјешадије која је бројала око 140.000 људи, што је мусиманској страни, у односу на ВРС, давало бројчану предност од 2:1.

- Иако је формално организована у корпусе и бригаде, њена (муслиманска) стварна способност углавном се ограничава на операције нивоа батаљона. Бошњачка пјешадија је 'очеличена' чињеницом да је често морала да напушта ровове и заузима терен, што ју је учинило ефикаснијом од српске пешадије, која није могла себи приуштити велике губитке. Ипак, тврђење да ова предност може довести до побједе уколико добију одговарајуће наоружање показује неосновано вјеровање у сопствену пропаганду - наводи Среј.

Способност муслиманских официра највећа илузија

- Тврдње о способности бошњачког официрског кадра, међутим, спадају међу њихове највеће илузије.

Муслимански официри не стичу чинове на основу стручности и искуства, већ према политичким и вјерским везама.

Њихови неуспјешни покушаји током љета 1994. да заузму комуникацију 'Route Duck', важну линију снабдијевања кроз Озренске планине, илуструју њихове мане. На основу сталног хвалисања генерала Делића, муслиманска војска је покренула двострану офанзиву са својим II и III корпусом који су нападали из супротних праваца. (Чињеница да раније никада нису успјешно координирали операцију већу од једног батаљона очигледно није утицала на планирање.)

Прва битка се завршила потпуним поразом, након чега су Бошњаци потписали споразум о прекиду непријатељстава и повукли се са Озрена. Користећи један неповезани инцидент у Сарајеву као изговор, поново су покренули напад – сада са фактором изненађења на својој страни.

Војска Републике Српске била је затечена овим потезом, изгубила је доста терена и морала евакуисати преко 5.000 цивила. Ипак, у року од двије недеље, муслимански систем снабдијевања и попуне људства се урушио, и офанзива се распала. Проблем није био само у логистици, већ и у неспособности анализе терена и битке. Бошњаци нису спровели адекватно извиђање, нити су покушали да обезбиједе кључне положаје који контролишу правце напада.

Такође, нису умјели да искористе тактичке успјехе, брзо губећи замах. Нису показали ни најмањи напор да одрже контакт с повлачећим јединицама ВРС, што је довело до непотребних губитака јер су стално морали изнова проналазити противника и редефинисати бојиште. Класичан примјер се догодио југоисточно од планине Близна. Војска Републике српске извела је ограничени противнапад, само како би поставила мине и одмах се повукла.

Када су Бошњаци напали тај сектор да би га повратили, нашли су се у минском пољу под жестоком артиљеријском ватром. Такве су, дакле, преувеличане тврдње о војној вјештини и способности - констатује потпуковник Среј.

Ко и зашто контролише територију?

Објашњавајући територијалну ситуацију у БИХ, да су Срби посједовали око 64 одсто територије због историјских околности, Среј напомиње да ВРС, која је контролисала око 70 посто територије током већег дијела рата, није имала војне капацитете да све те територије активно осваја. Срби су, напросто, посједовали већи део земље у Босни и Херцеговини.

- Медији и ПР агенције користе овакве запаљиве термине како би прикрили предратну реалност. Због аграрног начина живота, Срби су чинили релативну већину на 64% територије на почетку рата, док су урбано оријентисани муслимани, углавном трговци и пословни људи, већином живјели у градовима - напомиње Среј, истичући да је након турских освајања дио Срба и мањи број Хрвата прешао у ислам.

- Да ли Босна као суверена држава има право да контролише сопствену територију? Несумњиво. Али, мора испуњавати основне де факто услове за суверенитет –  у чему, изгледа, није успјела. Најважније је то што није способна да одбрани своју територију од босанских Срба који желе да остваре своје легитимно право на отцјепљење, на исти начин на који се и Босна отцијепила од Југославије. Једноставно речено, ова ситуација представља грађански рат унутар грађанског рата - констатује потпуковник Среј.

- Неке муслиманске присталице покушале су да истакну апсурдан аргумент да се овај конфликт не може сматрати унутрашњим, пошто је Босна примљена у Уједињене нације (УН). Уместо тога, желе да га прикажу као рат агресије који води Србија.

Иако је предсједник Србије Слободан Милошевић несумњиво допринио ескалацији конфликта својом националистичком реториком, докази о умјешаности Србије често су измишљани или преувеличавани. Уколико се прати та логика чланства у УН, онда би се с правом могло питати: гдје би се данас налазиле Сједињене Државе, да је УН постојао 1776. или 1861. године?

Уједињене нације, заправо, заслужују признање, јер схватају да не могу наметнути рјешење за босански грађански рат – али та реалност остаје неприхватљива за муслиманску страну, која још увијек не разумије концепт да 'слобода није бесплатна' и захтијева заштиту од других, док истовремено себе приказује као невине жртве, а спроводи сопствену територијалну агресију - констатује потпуковник Среј.

Катастрофа звана америчка амбасада

- Током касног поподнева, 18. септембра 1994, дана који је по стандардима Сарајева остао необично миран, догодио се велики напад на сјевероисточном делу града. Јасно се чуо и пратећи напад на југозападу.

Свако ко је провео више дана у Сарајеву, брзо би схватио да муслиманска војска покушава да заузме артиљеријске положаје ВРС. (Једина алтернатива могла је бити да Срби сами себе нападају.) Због положаја једног важног видиковца, било је могуће посматрати операцију у току.

Када су се припадници УН враћали у логор, да поднесу извјештаје, НАТО официри су почели да зову тражећи одговарајуће бомбардовање циљева. Обавијештени су да 'Срби нападају град'. Нажалост, осим УНПРОФОР-а, једини који је имао комуникационе капацитете да на вријеме прослиједи ову погрешну информацију НАТО-у била је америчка амбасада.

У овом случају, УН су спречиле озбиљан пропуст, али у другим ситуацијама можемо само нагађати колико је лажних података стигло у Вашингтон. Постоје само три логична објашњења за ову ситуацију која се приближила катастрофи: особље (америчке) амбасаде је било очигледно неспособно; особље је било у Бечу (што је било честа појава) и само је пренијело НАТО-у извештај који су добили од босанске владе без провјере; или су намјерно покушали да преправе извештај и шире дезинформације. Који год од ових сценарија био тачан, све указује на неприхватљиво и неодговорно понашање - наводи потпуковник Среј.

Колико је било избјеглица?

- Прије него што су српске избјеглице побегле из Крајине, статистика УНХЦР-а показивала је да су популације избјеглица из Босне, настале као посљедица етничког чишћења, сачињавале 36% Срба, 20% Хрвата и 44% муслимана. У најгорем случају, ови подаци би указивали на то да су Срби били одговорни за приближно 64% проблема, али не постоји поуздан начин да се тачно утврди одговорност за насиље између Хрвата и муслимана, који такође сносе део кривице за ове узнемирујуће бројке. Сваки податак који тврди да доказује да је ова или она страна починила одређени проценат етничког чишћења треба одмах довести у питање - констатује потпуковник Среј.

У муслиманској војсци више од 4.000 муџахедина

Потпуковник Среј у свом извјештају наводи да је, уз подршку иранских специјалних снага, на подручју централне Босне више од двије године дјеловало око 4.000 муџахедина.

- Одреди муџахедина помогли су у обучавању изабраних елемената бошњачке војске и почели су да предводе многе тактичке нападе против ВРС, током љета 1994. Потенцијал ове организације да повећа своје активности остаје висок и може угрожавати регионалну стабилност упркос било којим будућим споразумима.

Финансирање муџахедина обезбеђује Иран и различите друге исламске државе заинтересоване за ширење екстремизма у Европи. Међународне радикалне групе, као што је Хезболах, такође су на списку осумњичених спонзора. Извори из босанске владе невољно признају присуство муџахедина, али јавно сугеришу да су прихватили њихово присуство као 'неопходно зло' како би одржали ток помоћи од међународних исламских донатора.

Ова помоћ је распоређивана у облику тврдих валута и тајних испорука оружја. Како вријеме пролази, ови професионални 'свети ратници' вероватно ће усмјерити своју пажњу на политизацију муслиманског становништва и покушаје успостављања исламске републике послушне фундаменталистичкој доктрини - навео је потпуковник Среј.

Ко је све рушио у БиХ?

Потпуковник Среј се у свом извештају дотакао и тврдњи Сарајева да су у БиХ рушене скоро искључиво џамије.

- Муслимани гласно упућују притужбе медијима да су током борби оштећене само џамије, али једноставна вожња кроз босанску унутрашњост показује непоузданост те тврдње. Још видљивија (чак и медијима) је српска православна црква у Сарајеву која јасно показује знаке оштећења од минобацачких и малокалибарских ватрених оружја, која су могла доћи само од Бошњака. Највидљивија разарања вјерских објеката догодила су се на историјском јеврејском гробљу у Сарајеву, гдје неки гробови датирају још из доба Колумба. Муслимани нису били једини одговорни за штету, али су је одржавали и постали највећи починиоци - навео је Среј.

НАТО да не насиједа на пропаганду исламистичког Сарајева

- Сваки прекид борби пружа Бошњацима нову димну завјесу из које могу да провоцирају Србе - констатовао је потпуковник Среј.

- Успјешно су преварили НАТО да ангажује своје ваздухопловство за њихову подршку, а сљедећи корак ће укључити покушај моралног притиска на копнене трупе да поврате територије које желе. (нпр. босански захтјев да Бања Лука буде демилитаризована док они то не чине у Сарајеву.)

Свака одлука у вези с мисијом распоређивања америчких копнених снага мора да буде донијета од стране изабраних америчких званичника – а не да буде препуштена Бошњацима и њиховим ПР агенцијама или да се на њу утиче лажним извештајима Стејт департмента и медија - констатује Среј, истичући да америчке претпоставке гријеше када поједностављују овај сукоб као борбу добра против зла.

- Влада босанских муслимана свакако не одражава слику либералне западне демократије како је штампа обмањујуће приказује. Ова група остаје исламистички доминантна и очајнички покушава да сакрије своја истинска осјећања.

Вјероватније је да је под утицајем Ирана и муџахедина него било кога на Западу.

Ове радикалне групе могу остати у подземљу или отићи током НАТО распоређивања, али ће се вратити касније како би обезбиједиле да босанско становништво буде адекватно политички припремљено и послушно фундаменталистичкој доктрини. Да ли САД заиста намјеравају да овој радикалности додају висококвалитетну америчку обуку и оружје? - питао се октобра 1995. одине потпуковник Среј.

Аутор: Бранко Жујовић