За 24 свирепо убијених Срба из сребреничког села Ратковићи данас је служен парастос и положено цвијеће код спомен-обиљежја поводом 28 година од њиховог страдања.
Већина убијених били су цивили, међу којима и шест старих и болесних жена, које су муслиманске снаге из Сребренице и околине побиле и масакрирале на данашњи дан 1992. године.
Преживјели Срби присјећају се да је око пола пет ујутро почела пуцњава, урликање и лупање металним предметима са свих страна око села, уз узвике "Алаху, егбер", "хватај их живе", "кољи редом - штеди муницију"...
Захваљујући јутарњој магли и добром познавању терена дио становника успио је да се сакрије и спаси од сигурне смрти гледајући из шипражја како муслимански војници убијају чланове њихове фамилије, комшије, пљачкају и пале имовину.
О томе шта су видјели и чули ријетки преживјели спремни су да свједоче, јер за овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није кажњен.
Милена Станојевић побјегла је у оближњи шумарак и, захваљујући сумраку и магли, остала жива. На кућном прагу убили су јој мужа Станоја, а оца Обрена Богићевића заклали пред кућом.
Према њеним ријечима, пуцали су са свих страна. Када су ушли у село, почели су да кољу, пљачкају и пале све што су стигли.
Оне које су затекли у кућама, убили су и запалили. Мјештани који су се захваљујући сумраку успјели сакрити слушали су ужасне крике и јауке сродника и комшија које су клали, сјекли и убијали тупим предметима.
Парастос је данас служен код споменика који су својим страдалим сродницима и комшијама подигли преживјели мјештани.
Цвијеће су положиле делегације општине Сребреница, борачких организације из Сребренице и Братунца и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребреница.
Обиљежавање 28 година од страдања овог села и његових становника прилика је да се преживјели Ратковићани барем једном у години окупе, мада у све мањем броју.
Они још немају услова за повратак будући да им куће нису обновљене и да није изграђен пут до овог села које је од Сребренице удаљено око 40 километара.
И данас су, као и сваке године на данашњи дан, дошли из разних крајева Републике Српске и Србије да одају пошту сродницима и комшијама, покажу да их не заборављају и да чекају правду за злочин који је овдје почињен, а за који још нико није одговарао.
Број очевидаца злочина који се овдје десио смањује се јер умиру, и питање је да ли ће неко од преживјелих дочекати да Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају неког од починилаца.
Мјештани Ратковића не вјерују у правосудне органе БиХ и истичу да починиоце злочина једино може стићи Божија правда.
За ратни злочин над Србима у Ратковићима били су оптужени Ибро Јакубовић и Хусо Салиховић, али их је Окружни суд у Бијељини ослободио образлажући такву одлуку недостатком поузданих доказа да су они починили злочин.
Представници Борачке организације Сребреница указују на опструкцију Тужилаштва и Суда БиХ када су у питању предмети злочина над Србима и оцјењују да је срамота за правосуђе БиХ да за 28 година још није изречена ниједна пресуда за масовне злочине почињене над српским цивилима у сребреничкој општини, гдје су муслиманске снаге почеле етничко чишћење у априлу 1992. године уништавајући и убијајући све што је српско.
Ратковићи су на данашњи дан 1992. године потпуно спаљени и уништени.
Према ријечима предсједника ове мјесне заједнице Милана Станојевића, у Ратковићима је од предратних 60 кућа и око 300 становника, обновљено само осам кућа, а у селу стално живи само један човјек и повремено још седморо људи у току љетне сезоне. Те куће обновљене су средствима Владе Републике Српске.
Милану је на данашњи дан погинуо брат Никола, а рањена снаха Раденка која је за три дана успјела да се кроз шуму извуче до Факовића у братуначкој општини и преживи масакр.
Да је ту постојало велико село свједочи још понека зидина која није потпуно зарасла у шибље и остругу, дјелимично обновљено сеоско гробље и споменик подигнут страдалим мјештанима.
Јаке муслиманске снаге у рану зору 21. јуна 1992. године, са више страна упале су у удаљено сребреничко село Ратковиће, гдје су свирепо убијали жене, старце, слијепе и глувонијеме, а потом их спаљивали у њиховим кућама.
