Служењем парастоса код спомен-крста и костурнице жртвама усташког злочина у Сребреници данас је обиљежено 77 година од свирепог злочина над 250 српских цивила које су усташе убиле на други дан православног празника Тројице 1943. године у Сребреници и трећи дан Тројчиндана у оближњем селу Залазје.

Парастос је ове године први пут служен код спомен-крста који је прошле године, након 76 година подигнут изнад костурнице, чиме је достојно обиљежено мјесто гдје су сахрањени дијелови посмртних остатака српских мученика, које су усташе свирепо побиле само зато што су били Срби, православци.

Окупљени су прислужили свијеће за покој душа настрадалих и положено је цвијеће код крста и спомен-плоче, која је постављена 2015. године и тиме је обиљежено 77 година од звјерског покоља цивилног српског становништва у Сребреници и оближњем селу Залазје.

Цвијеће су положили начелник општине Младен Грујичић и представник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице.

У спомен-костурници су, како је написано на надгробној плочи, земни остаци неких жртава које су свирепо побили припадници 29. бојне натпоручника Независне Државе Хрватске /НДХ/ Јосипа Курелца у свом надирању ка Дрини, починивши геноцид над српским народом Сребренице и околине, убивши 2.262 српска цивила, међу којима 430 дјеце.

Тачан број настрадалих и сахрањених у овој костурници није никада утврђен.

Грујичић је изјавио да се не смију заборављати жртве.

- Морамо одавати пошту жртвама да се опет злочин не понови као 1992. године, што су починили потомци убица српских цивила 1943. године - нагласио је он.

Он је рекао да ова костурница и спомен-плоча показују да су на простору Сребренице Срби страдали у континуитету у свим ратовима, што је комунистички режим прикривао, а то потврђује чињеница да на овој костурници нема имена и презимена жртава чије се кости у њој налазе.

- Овдје се годинама говори о страдању Бошњака у јулу 1995. године, а ова спомен-костурница и бројна спомен-обиљежја у нашој општини показују да су почињени многи масакри и покољи над српским цивилним становништвом у континуитету у свим ратовима у 20. вијеку. На та страдања треба подсјећати и не дозволити да се фалсификују историјске чињенице - поручио је Грујичић.

Он је истакао да Срби поштују туђе жртве, али траже и да се поштују жртве из српског народа.

Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе тог дана, каже да одавање почасти жртавама значи много и да је потребно да се истраже подаци и на костурницу, на којој нема имена и презимена жртава, та имена временом упишу.

- Бошњаци своје жртве идентификују и укопвају са именима и презименима, а српске жртве су још безимене на многим стратиштима и то треба исправити - поручио је Николчић.

Десанка Драгичевић наводи да је у Залазју убијено седморо чланова породице њеног свекра Тадије Драгичевића, који се налазио у заробљеништву у Њемачкој и тако избјегао усташки покољ.

Она је прецизирала да су заклани и убијени Секула, Влајко, Радојка, Драгиња, Достана, Светислав и Млађен Драгичевић из једног домаћинства, а да су убијени и остали чланови те фамилије, које су усташе затекле приликом упада у ово српско село.

- Преживио је само мали син Радо у скуту заклане мајке, гдје га је нашла тетка, која је дошла на Залазје чувши за крвави усташки пир и тако није угашена кућа Драгичевића - прича ова жена.

Прије неколико година почело је обиљежавање годишњице великог српског страдања на Тројчиндан 1943. године у Сребреници и на тај начин се хришћански одаје почаст невиним српским жртвама, служењем парастоса и прислуживањем свијећа за покој душа настрадалих.

Тако није обиљежавано скоро седам деценија, нити је подсјећано и говорено о тим жртвама. То је комунистичка власт забрањивала и санкционисала помињање тог злочина, а посебно имена жртава. Имена би казивала ком су народу жртве припадале због чега су и побијене.

Како је комунистички режим лажно представљао историју показује бетонски споменик поред костурнице на коме је осликано како Нијемци убијају партизане, што је подвала, јер су овдје усташе убијале недужне српске цивиле и нејач у намјери да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити, а трећину протјерати.

Деценијама се говорило да је ријеч о спомен-костурници убијених антифашиста, што није одговарало истини јер су овдје убијани идеолошки неопредијељени цивили који су мирно живјели у својим кућама, а убијени су само што су били Срби.

Охрабрени чињеницом да за ове монструозне масовне злочине над српским цивилима нико није одговарао и подстицани мржњом починилаца тих злочина, њихови потомци су у посљедњем, грађанском рату у БиХ, наставили њихов крвави посао и починили мноштво сличних масовних злочина над припадницима српског народа у селима око Сребренице и Братунца.

Нажалост, за те масовне злочине над цивилима, као и за овај усташки, нико није одговарао и злочинци живе слободно јер су им то омогућили Хашки трибунал и правосуђе БиХ, чиме су легализовали масовна убиства Срба, што је преседан у модерном правосуђу.