Сањам те. Сањам оца и ђедове. Никада ми неће бити јасно зашто људи мисле да отац недостаје дјетету, а да одрасли људи прерасту недостајања. Како сам га надживио, сањам Риста све чешће и све више ми недостаје.

А када кажем „отаџбина“, онај отац на коме стојиш ти, Српска отаџбино, јесте твоје лице и ти његова и моја манијакална љубав, несмирена безгрешна страст. Ти си мој Ристо и мој Ристо си ти, Српска Републико. То што га сваког септембра, о годишњицама, засипају мржњом док се тек понеки глас оних који га се сјећају пробије кроз мржњу – то је твоје стање бића: зрак који просијава кроз њихову ненавист и наш заборав.

Сањам некада оно како смо те у рату сањали. Сјећам се среће када нам ујна нешто сашије или отац са путовања у други крај Отаџбине, преко Дрине, отац донесе тешку и гумену фудбалску лопту од чијег удара падаш као покошен док на њој и даље стоје слова „Тигар Пирот“. Сањао сам сан о теби јер много шта што видим око себе не личи на тај сан. Онај самозадовољни функционер који те воли у мјери у којој је у стању да твоју и моју крв претвори у свој посјед „тендером“ и „креативним политикама“. Сањам те јер твој стварност почесто боли. Али Ти си, рођена, као Сунце. Ниједна стварност не може да изнесе наш сан о теби, али свака Србија носи у себи архетипове и идеје Небеске Србије. Стварности боле, али идеали надилазе живот. Ти си одбљесак Живота, рођена, ти наш отпор и завјет, наша одлучност да ћемо се бранити докле дишемо јер је исто дисати и борити се.

Сањам понекад неку карту свијета на којој се појављује твој лик. У њему се мијењају и сажимају стари банови босански и краљеви Србљем и Босни, и Љубавићи штампари и митрополити сарајевскосрпски и војводе-свештеници и нејач козарачка. Сви они стоје на твојим границама гледајући и светиње које не осташе у твом свештеном обличју, чежњиво и сами сањају уједињење са Грачаицом и Острогом, са Студеницом и објема Ступовима.

Ти си наш сан, да би била стварност и наша стварност у којој слободно сањамо. Приволи се светоме Стефану, да те сањамо јер само сањив човјек брани и само сањива жена рађа не бројећи. Дај нам да сањамо, издржаћемо сваку стварност, докле год и у сну и на јави пред собом видимо Спаса и мајку Спасову и Архиђаконе Стефана и Авакума.

Ето, сутра нам је крсно име. Опрости, ми праштамо. Да те штити Стефан – помени га кроз вијенац године. Замоли се Христу да слијепи од моћи код нас прогледају и виде међу најмањима браћу, да слијепи од силе изван тебе, они који те ненавиде, прогледају и виде људе који воле један завичај своје Отаџбине, Српску и Свесрпску. Дај нам да останемо у теби јер нити је нас без тебе, ни тебе без нас.

Срећан ти Свети Стефан. Христос се роди, међу нама, у теби, моја Републико.

Пише: о. Дарко Ристов Ђого