Били сте на стотину слава и чини вам се да вас више ништа не може изненадити, али ипак је добро знати да сваки крај има неке своје, посебне обичаје, који су се понегдје задржали до данас.

Како крсна слава није само вјерски, него и народни обичај, етнолози кажу да свака заједница има своје ритуале, а неки од њих су врло живописни.

Данас је уобичајено да се славско жито и  славски хљеб носе у цркву, гдје их свештеник освешта, те да слава, односно славски ручак, почиње у подне, ломљењем колача и здравицом.

Међутим, у селима на Мањачи и до данас се о слави не иде у цркву, а домаћин или неки други мушкарац, коме он повјери ту част, „очита славу“, односно изговори молитву и здравицу „у славу и част“. Током обреда сви гости треба да попију па чашицу ракије и вина.

Слава у овим крајевима не почиње обавезно у подне. Може се задесити да бар један сат причека до се гости окупе, а за то вријеме се трпеза не поставља. Дакле, нема јела, али се – наздравља и пије.

Ови обичаји су настали у вријеме када ниједне цркве није било надалеко, а побожни мјештани су свештеника виђали само једном годишње, када се свети водица. Тако се свако молио богу у својој кући, а о славама су на цијени били ријетки „учени људи“ – било да су писмени или да знају молитве напамет. На салву су у стара времена долазили само мушкарци, и то пјешице или на коњу, па је био ред да се причека кум или побратим који касни.

Још вас веће искушење може затећи ако се запутите на славу у неко од села мркоњићког краја. Наиме, тамо се са читањем славе може причекати и до касних поподневних сати, док не дође кум, или неки други нарочито битан гост. Ово је крај познат по доброј и јакој ракији, а у многим породицама се о слави ракија сипа у позамашне чашице. Наравно, док се не очита слава нема супе и сарме. Ракије има, а домаћини имају обичај да често наздрављају.

У селима у долини Врбање на слави вас ракијом неће нудити само домаћин, него и други значајни гости: домаћинов кум, пријатељ, побратим… Свако од њих донесе своју ракију, да покаже „поштење“, па онда сви гости за столом редом пију једну, па другу, па трећу… ракију и хвале је. Чим испијете чашицу, без питања ће вам насути нову, јер се „не ваља“ да пред гостом буде празна чаша.

У Сарајевско-романијској регији, они који се још држе старих обичаја, о слави имају посебан обред с ракијом. Наиме, ракија се сипа у овећу посуду у коју се убаци и јабука. Здјела кружи за славским столом, сви из ње пију, а онај ко испије ракију и загризе јабуку, заслужује посебне почасти.