Тог 26. септембра 1915. освану над Мостаром ведро недјељно јутро, без облачка на свијетлом небу. Ништа није говорило да је тај лијепи дан одређен за умирање и да ће се црни косач за који сат надвити над Неретву и наставити жетву српских глава, која широм Херцеговине траје већ дуже од годину дана. У четврт до шест шкринуше врата на мостарском затвору "Конак", да би стража унутра пропустила резервног војног свештеника Илију Ћуковића. Он ће у ћелији исповиједати и причестити Трифка Зупца из села Постољана код Невесиња, који ће тог дана бити стријељан по пресуди пријеког суда због акта велеиздаје против Аустро-угарске монархије.

Тај стамени врући родољуб кршне Херцеговине, без пуно размишљања, бјеше прихватио приједлог неког "шофера Мирка" да планове мостарских војних утврђења пренесе у Црну Гору. Тог Мирка је овлаш упознао док је често аутомобилом пролазио кроз Невесиње из Мостара ка Гацку или Билећи. Никад се није дознало да ли је то био провокатор који га је потказао властима или је Трифко напросто имао лошу срећу, када је ухваћен у близини црногорске границе са поменутим плановима скривеним у опанцима. И ево га сад, прилази вратима "онога свијета", прибран и помирен са оним што га чека.

Мада свјестан да његова животна свијећа догоријева, све вријеме проведено у затвору Трифко се држао изузетно куражно и пркосно. Такав бијаше и кад му је један дебели официр-аудитор са великим подваљком читао пресуду, театрално наглашавајући посљедње ријечи: "Смрт стријељањем". Трифко упитан рече да је разумио пресуду, па пркосно кликну: " Не жалим умријети за добро мога народа".

Тих дана, док би га посјећивао у ћелији, попу Илији је Трифко на тренутке изгледао "снажан као див". Једном, тако намрштивши своје високо чело, погледа у попа закрвављеним очима и рече: "Оче Илија, морам ти рећи да осјећам у себи неку силину, ватру и снагу и чини ми се да бих могао зубима гвожђе ломити к'о клијештима."

Мостарци су саосјећали са заточеном браћом и гледали да им олакшају муке, дотурајући у апсану нешто дувана и хране. Трговац Мићо Вулешић слао је храну Трифку Зупцу. Дан пред стријељање он замоли попа Илију да му напише писмо и достави породици. Том приликом, осим посљедњег поздрава, мирно и прецизно издиктира своја дуговања и потраживања према сељацима из завичаја.

Поп Илија се сјећао: "Тог несрећног јутра, док сам осуђеника по упутама наше свете вјере припремио за други свијет, он ми  рече: 'Ти си ми овдје сад најрођенији. Опој ме фино, оче Илија, и све јави мојим родитељима и мојој дјеци.'

Ускоро се у дворишту зачу бат чизама стрељачког строја и топот копита официрског коња у чијем се седлу кочио резервни  капетан Фишер, који ће командовати стријељањем. Тај Фишер је и прије рата био на служби у Мостару, али као финансијски чиновник, и становао је на Рондоу. Кад свезаног Трифка поведоше на губилиште, кроз прозорске решетке ћелија пратили су га жалобни погледи заточених Срба. Крстили су се молећи Господа да овом јунаку подари вјечни покој и царство небеско. На проласку поред мртвачнице колони се придружише и затворена мртвачка запрежна кола. Трифко се, показујући руком, осврну на њих и рече с призвуком ироније: "Види, попе, мог вјенчања", присјећао се свештеник Илија.

Достојанство

На мјесто егзекуције, поред војничког гробља у Бишћу пољу, колона је приспјела мало прије девет сати. И пред сами чин погубљења, Трифко је сачувао присебност и достојанство, окренуо се према истоку, клекнуо на кољена и прекрстио се. Потом између два војника сигурним кораком ступи пред стрељачки строј, гдје му управник апсане марамом свеза очи. Стријељање је изведено на ријетко виђен начин. Из строја су иступила четири војника пришавши осуђенику на свега два-три метра, па из непосредне близине двојица нанишанише у главу, а двојица у прса осуђеника. Фишер је високо подигао сабљу и нагло је спустио према доље. То је био знак за смртоносни плотун који одјекну пустим пољем, поплашивши двије-три птице на једној сувозидини. Ето, тако је скончао један храбри и поносни Херцеговац.

Трифково тијело је оним колима одвезено у војну болницу и послије прегледа враћено на Војничко гробље и у тајности укопано без биљега. Ту негдје је већ био сахрањен и његов земљак, Невесињац из Зовог Дола, Јанко Ивезић, младић од двадесет година. Он је такође пресуђен на смрт под оптужбом да припрема устанак. Објешен је у центру Мостара пред зградом суда 15. августа 1914. године.

Било је то вријеме крвавих, али и величанствених дана у историји херцеговачких Срба, када су они били спремни "на страшноме мјесту постојати" и положити сваку жртву на олтар слободе. Масовно су прелазили у Црну Гору и ступали у добровољачке одреде, што је учинио и један број муслимана, одлучних да се боре за ослобођење Босне и Херцеговине и њено уједињење са Србијом и Црном Гором. Неки добровољци су временом од стране Шваба заробљени, поготово послије расула изазваног капитулацијом Црне Горе у јануару 1016. године. Та судбина задеси и Сима Црногорца из гатачког села Дулића и Ђорђа Бартола из Гацка. Прије него што је са својим братом Симом и сам постао заточеник зеничког затвора, речени поп Илија је био свједок и њиховог стријељања, о чему је записао: "И ту двојицу српских хероја-мученика, такође сам по дужности војног свештеника отпратио на исто губилиште, гдје су се држали изузетно храбро и достојанствено". Бартол, стар 40 година, погубљен је 21. јуна 1916, а Црногорац стар 34 године, десет дана касније. Стријељани су на исти начин као и Трифко Зубац с тим што је егзекуција Бартола носила једну посебну трагику. Наиме, за командовање стрељачким стројем одређен је аустро-угарски резервни поручник, Србин Милан Калуђерчић. Он несрећном Бартолу није могао помоћи, нити је ту дужност икако могао избјећи, сем да је одбије и тако сам себи испише смртну пресуду.

Свештеник Илија је упамтио његово шумно дисање и грч на лицу. Тешко потресен, окрећући главу у страну, Калуђерчић је једва спустио сабљу на команду "пали". Трен касније јаросно је опсовао: "Мајку им је..м швапску, у Србина пуцају, Србин држи молитву, а Србин командује стријељањем." Потом је гњевно обо коња низ поље, не марећи да ли ће га ко од присутних пријавити.

За разумијевање поменутих околности дајемо пар напомена. Наиме, 33 године прије ових догађаја двојна монархија је у Босни увела војну обавезу, упркос оштром противљењу Срба и муслимана, који због тога 1882. дигоше и заједнички устанак, који је брзо угушен. Управо је Мостарска црквена општина јавно негирала то право бечком двору, због чега ће бити кажњена и распуштена. Наиме, међу регрутованим младићима неки образованији су упућивани у школе за резервне подофицире и официре. Млади Срби су царску војску могли избјећи само бијегом из земље, чиме би навукли озбиљне невоље за своју породицу. Тек током рата 1914/18. многи се одлучише пребјећи на страну српске и црногорске, а посебно руске војске.

Умјесно је подсјетити се како је почело српско страдање те 1914. Одмах послије Видовданског атентата, већина Хрвата и муслимана се обрушила на комшије Србе у Сарајеву, Мостару, Тузли и другим градовима. Дугогодишња добро осмишљена србофобна пропаганда вођена из политичких и клерикалних кругова сада је провалила невиђеном мржњом и погромом. Загребачки "тисак" је бљувао отров, тако лист " Хрватска", који узимамо као примјер, 29. јуна 1914. између осталог каже: " И у нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ево и краља убијају... убојице, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе што га вјетар натруни по нашем хрватском тлу." Црна хабзбуршка птичурина је из свег гласа грактала на Србе гдје год их има. Посебно су сметали они у Босни, као нелојалан, а најбројнији демографски фактор, док је он у Херцеговини био чак доминантан. Ту сметњу је сада требало "безувјетно и учинковито" уклонити. Иако у Бечу за надвојводом нико није ни сузу пустио, његова смрт је дошла к'о поручена заговорницима рата за остварење њихове морбидне формуле: "Србија мора умријети, да би Аустрија живјела". Бахато раскомоћена до Дрине, монархија је то планирала још од Царинског рата и Анексионе кризе, инфантилно потпирујући ватру, од које ће букнути свјетски пожар несагледивих посљедица.

Тортура

Мостарски затвори и куле биле су сваким даном све пуније заточеним Србима. Репресија се нагло појача када се казнена експедиција на Србију на Церу и Колубари претвори у "кажњену експедицију" за солдате Франца Јозефа. Мјеста тортуре и мучења биле су апсане "Конак", затим Гарнизонски затвор, па кућа браће Риста и Ђорђа Ћелића, звана Ћеловина, што ће постати синоним за све мостарске тамнице. Неки Шолијер је, рецимо, свакодневно гвозденом шипком немилосрдно насумице крвнички тукао заточенике. Ухапшен под лажном оптужбом и архимандрит манастира Житомислића, Христифор Михајловић је био подвргнут нечовјечном мучењу, уз батине је вријеђан и чупан за браду од једног локалног финанса. Поменута смакнућа четворице родољуба само су дјелић у таласу крвавих злочина, који је  захватио цијелу Херцеговину.

Са судом или без њега, десетине хиљада недужних људи, од оних у дубокој старости до мале дјеце, садистички су убијане, мучене, затваране и депортоване у логоре, те уморене глађу и епидемијама. Оптужбе и пресуде су временом биле лишене сваког разума и зрнца морала, Срби су немилосрдно убијани на основу најбаналнијих пријава својих комшија друге вјере. Војни суд у Требињу је 4. јануара 1915. на затворску казну осудио чак и десетогодишњу дјевојчицу Симану Лојовић ради увреде Величанства. У злочину  су предњачили  шуцкори, злогласна формација у чијим редовима није мањкало и таквих моралних наказа које су са посебном насладом чинили најсвирепија мучења и убиства.

Чувени историчар, Мостарац, др Владимир Ћоровић, и сам хапшеник, већину тих злочина је вриједно сабрао и систематски описао у својој "Црној књизи". Она је у Брозово вријеме, као и њен аутор, била гурнута у засјенак и прећуткивана, да не би нарушавала наше прекрасно братство и јединство "исковано у НОБ-у" гдје су исти некажњени шуцкори или њихови синови Херцеговину поново уронили у српску крв. Тада су порушени и сви споменици жртвама из Великог рата, па и онај који је на мјесту погубљења и сахране Ивезића, Зупца, Црногорца и Бартула њима подигла 6. јуна 1937, као своју задужбину, Соколска жупа Мостар.

То је била само једна у низу сличних родољубивих акција Сокола који су дјеловали на простору цијеле Краљевине. Они су били добро устројена патриотска организација, која је своје чланове васпитавала као тјелесно здраве, морално јаке и национално свјесне будуће браниоце народа и отаџбине.

Вриједно је опричати и церемонију откривања споменика захвалности четворици херцеговачких хероја, која је била уприличена на изузетно свечан и импозантан начин, па је цијели догађај попримио један широки народни карактер. Учествовало је око 6.000 сокола и народ уз велике националне манифестације какве је Мостар ријетко виђао.

Још од јутарњих сати у центру Мостара се формирала велика поворка дуж цијеле улице Краља Александра, све до моста Војводе Степе Степановића, у дужини од око једног километра. Тачно у 10 часова поворка је кренула градским улицама окићеним заставама ка јужној капији града. На челу су јахали бројни коњаници, бирани, упарађени соколи у својим одорама, за њима су ношене заставе, уз државне и војне било је 14 застава соколских чета. Потом је ишла војна музика "Невесињског пука" и одред војске, па свештенство Епархије захумско-херцеговачке, затим представници разних нивоа државне власти, бројни официри мостарског гарнизона, иза њих ђаци свих мостарских школа, па ратни добровољци и одред четника, пјевачко друштво "Гусле", потом представници Народне одбране, Јадранске страже, "Просвјете", "Гајрета", "Чешке беседе", те многих културних и хуманих друштава као и спортских клубова.

Око 11 часова свечана поворка је стигла до споменика, гдје је по протоколу свак заузео своје мјесто. Великим аплаузом је поздрављен изасланик Његовог величанства краља Петра Другог, бригадни генерал Сретен Тодоровић из команде Јадранске дивизијске области, који је обишао и поздравио почасну чету. У то је војни оркестар 32. пјешадијског пука одсвирао државну химну, уз скидање застора са споменика. Потом је услиједила војничка команда "капу скини", за вјерски обред уз чинодејство свештеника Крњевића, Пејановића, Катића и Ашкрабића, док је на јектенија одговарао мјешовити хор друштва "Гусле". Споменик у облику каменог обелиска са крстом на врху је потом освећен.  На њему су биле уклесане гусле уз имена стријељаних родољуба и Његошеве стихове "Благо оном ко довијек живи". У подножју је уклесан текст: "Високо цијенећи све националне жртве за јединство нашег народа и недјељивост Југославије, Соколска жупа Мостар подигла је видан јаван споменик поштовања и дубоког пијетета према стријељаним и објешеним Србима 1914 - 1918. у Мостарском пољу".

Топлим надахнутим говором скупу се обратио прота Петар Пејановић. Иза тога су вијенце на споменик положили: у име Соколске жупе Мостар Чедо Милић, па Сокола Југославије др Милорад Драгић, у име Приморске бановине Ђорђе Пешко, за Соколе Невесиња Анто Томовић, за добровољце Душан Амовић, за Народну одбрану Ћирил Вивода, за добровољце Мостара Радослав Илић, у име Четничког удружења Татко Палавестра, затим предсједник општине Гацко Вељко Вишњевац и многи други.

Ватрен патриотски говор је одржао старјешина Сокола Чедо Милић најзаслужнији човјек за подизање овог споменика захвалности, који је овом приликом  као велику националну течевину, на бригу и чување предао потпредсједнику мостарске општине Ђорђу Лабалу. И господин Лабало је одржао један врло надахнут говор, а за њим се скупу обратио и др Милорад Драгић. Говорило се у микрофон, да би бројни народ могао пратити обраћања преко неколико звучника.

По завршетку церемоније, Соколи су се организовано са музиком и заставама вратили у град, гдје су мостарској сиротињи приредили подјелу хране за покој душе погубљених родољуба. У оквиру ове свечаности одржани и спортски турнири, а увече је у башти Официрског дома приређена свечана академија.

Дужни смо се овдје осврнути и на личност Чеда Милића, као једног од најистакнутијих соколских и националних прегалаца Босне и Херцеговине. Читав свој живот посветио је патриотском раду, а поред Сокола био је активан и у "Просвјети" и "Народној одбрани". На велеиздајничком процесу у Бањалуци 22. априла 1916. осуђен је на смрт, али му је казна у поновљеном поступку преиначена у 20 година тешке тамнице. Више пута је чак и физички нападан од стране католичких удружења, посебно у Имотском фебруара 1940. Он почетком априла 1941. шаље позив у Невесиње и друга мјеста да се соколи укључе у добровољачке чете за одбрану земље. У Мостару једва умаче усташком ножу, склањајући се у манастир Пиву. И ето, некако преживи Aустроугаре и усташе, али треће убице који су тражили његову главу није успио избјећи. Наиме, крајем новембра 1941. заробише га партизани и у Дуги Никшићкој послије мучења бацише у јаму безданицу. Мало се зна да су комунисти на почетку рата имали скоро исте спискове оним усташким, за ликвидацију Срба, а на овом и на многим другим примјерима се види да су им и методе ликвидација биле исте. Убијани су  свештеници, учитељи интелектуалци, солунски добровољци, културни и национални радници, другим ријечима сви истакнути родољуби, који нису идеолошки подржавали њихов покрет. Комунисти Мостара су били далеко од помисли да треба обновити помињани споменик, али су зато потпуно невиног Чедомира Милића прогласили народним непријатељом, како би оправдали свој злочин и његовој породици одузели сву имовину.

Да ли је случајност да су хиљаде истих људи, српских првака и патриота, у континуитету били на мети Хабзбурга, нациста, усташа и Титових комуниста? Не, није случајност. А да се ево и данас на западном хоризонту јасно назиру обриси те исте политике, видљиво је сваком Србину чији поглед није замућен мреном југословенства и лажним западним вриједностима.

Калуђерчић

Актер Бартуловог стријељања Милан Калуђерчић био је рођени Сарајлија, син чувеног културно-просвјетног и националног радника Стева Калуђерчића. Он је послије 1918. постао официр Краљевине Југославије и у чину пуковника био њен аташе у Паризу и Варшави. У априлу 1941. пада у њемачко заробљеништво гдје се изузетно часно и храбро држао. Зна се да је послије убиства логораша Минића оштро протестовао и чак на двобој позвао управника логора "Бизмарк" пуковника Сисбера, што је овај надмено одбио. У Брозовој држави био је за кратко активиран, али је убрзо потпуно одбачен. Имао је два сина са супругом Мостарком из породице Пешко.

Аутор: Драган Мијовић