Суад Џанко: Јелка

12.01.2021. 15:30
0
ИЗВОР: Катера

Кад оволико снијега падне, као ове године, увијек ме то врати у она давна времена, када су оволики сњегови били правило, а не изузетак. Било је година, када ми је школа и по неколико седмица била затворена, па кад се на то надовеже и зимски распуст, ма куд ћеш веће зимске радости.

Некад су грталице, које су чистиле снијег, чистећи цесту, правиле такве снијежне насипе поред цесте, да ми дјечаци, дорасли да сами идемо у школу, ништа преко тог насипа нисмо видјели. Кад се цеста тако очисти, она је изгледала као неки кањон ријеке, кроз који су се кретали и пјешаци и аута. Додуше у то вријеме је било пуно мање аута него данас.

Онај ко је и имао ауто у то доба, а говорим о шездесетим, па и седамдесетим годинама прошлог вијека, нити је могао по тој зими упалити ауто, нити се усуђивао возити на неке дуже релације. Обично би та аута остајала затрпана снијегом до неког љепшег времена. Богами, док дође та љепота, могло је потрајати и неколико мјесеци.

Пале су тих година и са толико снијега изгледале чаробно, али готово одсјечене од остатка свијета. Пошто тада није било данашње цесте за Сарајево, већ се ишло кривудавом уском цестом преко Каловитих брда, па онда, још ужим и кривудавијим путем преко Булога, само би се они најхрабрији усуђивали кренути у ту авантуру, да својим Фићом, у најбољем случају "стојадином" или волгом крену у правцу Сарајева, или не дај Боже, преко Романије, негдје даље.

Једина веза са свијетом је био воз Ћиро. Колико ми и данас тај писак захуктале парњаче још увијек звони у ушима, а прошло је преко четрдесет година, када је људска пакост и безумље наредило да се та пруга, као нерентабилна, укине. Кад се Пале тако окују снијегом, а пошто школа није радила, ми дјеца смо имали слободног времена колико хоћеш. Али гдје га потрошити?

Данас би се одмах очистила цеста до Јахорине, до Равне планине, а онда је Јахорина за нас била неколико свјетлосних година удаљена. Многи од нас, нити су кад били, нити су знали гдје се Јахорина налази. Јахорина је од Пала била 13 км удаљена, али је сам пут био катастрофа. Био је то макадамски, камионима излокани и разваљени пут, који су највише користили камиони за превоз балвана за потребе паљанске пилане. Тих година се било лакше довући из Сарајева, које је узгред двоструко даље, него нама са Пала , до Јахорине. Тај пут од Сарајева, преко Требевића, до Јахорине, није био толико разлокан, а и редовније се чистио, јер је Јахорина тада и била скијалиште за Сарајлије. Бјелашница као скијалиште, тада није била ни на мапи. Тек нешто кратко пред Олимпијаду се Бјелашница раскрчила и постала скијашки центар.

Скијање на Палама је имало давну традицију. Више је било заступљено нордијско скијање, то јесте, трчање на скијама, него оно алпско. Ми Коранчани смо се спуштали низ Анђино брдо, али тек онда кад се снијег донекле отопи и висина снијега смањи, јер би у супротном упадали у снијег, чија је висина нама десетогодишњацима често била и преко главе, и једва би се из њега избавили. А и било је посла онда да се стаза припреми, утаба, па да се онда снагом својих мишића попнеш до баба Анђине штале, гдје је и била стартна позиција.

Слика

Санкање 60-их у Палама/фото: Суад Џанко

Кад све то и одрадиш и кад се коначно отиснеш низ страну, вожња није трајала дуже од пар минута. У то доба, мало је оних који су имали скије, бар налик, овим данашњим. Углавном су то биле ручно прављене скије, ако су уопште и биле закривљене при врху. Већина нас се санкала и то по оној очишћеној цести, често прижељкивали да наиђе какав фићо, да се закачимо за њега. До санки је тада било лакше доћи него до скија, али су и санке махом биле импровизација оних правих.

Најпопуларније су биле оне гвоздењаче, које су нам родитељи правили у Фамосу. Те су биле неуништиве и трајале неограничено, за разлику од оних дрвених, било ручно рађених тзв. лигура или оних куповних, творничких. Свеједно, које су биле, те дрвене би се врло брзо поломиле преко скакала, за разлику од оних гвоздењача. А какво је то санкање ако не идеш на скакала.

Наша омиљена стаза за санкање је била она од оног незавршеног хотела, касније "Упи" хотела, данас скоро изгорјелог студентског дома на Корану, па до првих зграда испод хотела. Друга стаза је била цеста од интерната па до раскршћа тј. до Здравкине радње. Осим санкања, када се није, нити могло нити смјело изаћи преко сметова поред цесте, било је веома популарно клизање. Гдје год је било имало низбрдице између зграда, на Корану, ми дјеца би то уклизали и сатима би се клизали у ципелама или чизмама.

Број један у раји је био онај ко је имао најклизавију обућу. Једно вријеме сам и ја имао ту титулу, јер ми је тетка у Трсту купила ципеле које су биле клизаве к'о сам враг. Права умјетност је била ходати у њима залеђеном цестом, а ја сам то усавршио, к'о прави балетан. Другови ме молили да им бар мало посудим те моје ципеле. Ријетко коме сам их давао.

Клизање низ те низбрдице је трајало таман толико док се прва комшиница на томе леду не оклизне и не тресне од асфалт свом дужином и ширином. Сутрадан би на нашу велику жалост, клизалише или плаза, како смо је звали, била посута пепелом. Наравно, ишло се даље тражити нове низбрдице и поново уклизавати плазу, некад цијелу стазу пред вече поливати водом, да би ноћни мраз остало одрадио.

Отприлике тако некако смо ми тих шездесетих година проводили зимске дане, кад Пале западну у снијег. Прављење снијежних бункера, тунела испод снијега, грудвање, играње хокеја на свим залеђеним површинама, такође је било дио тих игара без границе. Све је било препуштено нашој дјечијој машти.

У свој тој зимској идили, дочекивао се и најдражи дјечији празник, Нова година. Мени, посебно драг празник. Сјећам се да су наши родитељи уплаћивали школи неки симболичан новац да нам Дјед Мраз донесе поклон. Дједа Мраз је, сваке године за сву дјецу до четвртог основне, био мој учитељ Бебан. Мада обучен као прави Дјед Мраз, мене никад није дао обманути.

Слика

Честитка

Увијек би познао његов звонки глас док би ме поименично прозивао да подигнем пакетић. У пакетићу је увијек било оно што сам ја највише и прижељкивао. Прскалице, пластелин, оловке у боји, медењаци, па разне, још неисписане честитке. А честитке из тог времена су веома дубоко утицале на моју романтичну душу и разгарале моју бујну машту. Обично су на њима биле кућице завејане снијегом, крај неког замрзнутог потока, у некој звјезданој ноћи.

Пред кућицом су у саоне препуне пакетића упрегнути јелени, чекали Дједа Мраза, који је натоварен својом врећом, дијелио дјеци пакетиће. Да би дочарале звјездану ноћ, честитке су биле прскане сребреним или златним свјетлуцавим прахом, који је на мене остављао такав утисак, да сам их готово без даха гледао. Некад би те честитке знале преноћити под мојим јастуком, а чувао сам их ко очи у глави и сакупљао годинама.

Често сам их и сам куповао, да их некоме пошаљем. А слао сам их свима које сам иоле знао, очекујући да ће се неко и мене тако сјетити и послати ми честитку. Радовао се до лудила, кад би ме се неко сјетио и послао честитку, адресирану на моје име. Туговао и дуго очајавао, ако таквих није било. А на крају сам дошао на генијалну идеју, тако што сам сам себи писао честитке, потписујући их другим именима. Наравно, да сам себи увијек слао оне највеће и најскупље честитке, обавезно оне посуте златним и сребреним прахом.

Слика

Санкање на Корану/фото: Суад Џанко

Било је у оно доба и оних једноставних и јефтиних новогодишњих честитки, чији садржај би ме до суза знао насмијати. Незаборавна је она са рибаром и мачком. Рибар носи на рамену штап за пецање и са удице виси рибљи костур, док иза рибара иде мачка и облизује се, јер је оглодала до кости рибарев улов. Ту су биле и оне честитке, са обавезним димњачарем, те кухарем који сатаром јури прасе.

Све те честитке су у мени будиле слатку језу од предстојећег празника. Обично је за Нову годину код нас долазила родбина мог оца, тетке и стричеви, који су из задимљеног, чађавог Сарајева долазили да се надишу пуним плућима чистог паљанског зрака. Ми дјеца смо тада могли остајати будни до миле воље и гледати на јединој ТВ станици новогодишњи програм, уз незаборавне Чкаљине и Мије Алексића провале. Родбина је нама дјеци доносила бомбоне, чоколаде, наполитанке, те разно воће, банане, наранџе, мандарине, које се у то доба могло наћи и купити само у Сарајеву, али не и на Палама.

Пакетића новогодишњих, окићених јелки није било у нашој кући. Ако би ја и сестра, онако на своју руку, мало окитили собу оним креп папиром у разним бојама то би било све. Мој отац је био свом својом душом предан идеји комунизма, поред њега смо могли китити шта смо хтјели, њега то није додиривало. Све је пак одлучивала мајка, која никад није рекла да Нова година није наш празник и која је и сама једва чекала да се нешто слави, али по питању кићења јелке, ту није било дискусије. Њен одговор је био кратак и само би рекла да се ни у кући њених родитеља кризбан (како је звала јелку) није китио.

Отац наравно се у то никад није хтио мијешати и тако се у нашој кући никад није јелка окитила. Ја и сестра смо очајавали данима, ишли код друге дјеце да гледамо јелку, па и да помогнемо у кићењу, ако би нам се указала прилика. То је у мени само још више јачало чежњу да једном, кад будем имао своју породицу, китим јелку и стављам пакетиће под њу. То се код мене, са годинама, претварало у готово болесну опсесију.

Пролазим ових дана поред пореданих контејнера овдје на Алипашином и видим доста бачених јелки које чекају да буду одвежене на градску депонију. Половина је јануара и право вријеме да се јелке избаце из станова јер су им иглице већ почеле опадати, па само прзне по кући. А и новогодишњи празници су увелико прошли. Подсјетих се времена кад сам био пети разред основне и кад сам са још два друга, Гером и Миланом одлучио да направимо бизнис са јелкама. Одсјећићемо једно десетак јелки, спаковати их у вреће, сјести у воз и продавати те јелке по Сарајеву.

Данима смо правили план и на крају одлучили да ћемо јелке наћи на Голом Корану и да ћемо поранити да их још за дана одсијечемо. Знам добро да је снијег био преко метар дубок. Пртина је била направљена до Циганске равни и даље до Беговине горе, а ми смо од Циганске равни кренули кроз густу шуму, доле низ поток према кућама Маринковића и Лучића, оносно Барама. Носили смо мале сјекирице, те десетак оних пластичних врећа за купус и канапу којим би стезали јелке да их што више стане у вреће и да буду лакше за носити.

Дан је, за дивно чудо, био прекрасан, сунчан, без облачка иако је претходних дана снијег непрестано падао. Прекрасна тишина, коју ремети клокот потока, који иако је замрзнуо, давао неке знаке да се вода под ледом ипак није сва заледила. Некад , гране оморика, притиснуте снијегом ипак попусте, па се на нас обруши гомила снијега да смо личили на праве "сњешко бијелиће". Смијали смо се тим згодама, били дјечије радосни, расположени.

Снијег је био дубок, пртили смо тако, а негдје упадали у намете снијега готово до прса, бауљали, понекад се, тешком муком извлачили из намета снијега. Били у голој води, а јелки нигдје на видику. Готово смо изгубили вољу, кад неким чудом, кад смо се већ с великом муком извукли из густе шуме угледасмо на једном пропланку, готово на осами, десетак јелки, ниједна већа од два метра. Као да су само нас чекале да их одсијечемо. Брзо се бацисмо на посао и убрзо закључисмо да сваки од нас може носити највише двије јелке.  Тако да смо и одсијекли толико.

Иако смо број јелки, које ћемо продавати по Сарајеву, смањили на неку разумну мјеру, ипак смо се добро намучили док их нисмо донијели кући. Сутрадан смо једва скуцкали нешто пара да имамо за карту за воз до Сарајева у једном правцу. За повратак ћемо имати довољно пара кад продамо јелке. Око пола један поподне смо сјели у воз на Корану. Била је недјеља, воз полупразан јер нема ни радника ни ђака који возаре у њему. Одмах смо запели за очи кондуктеру. Шта мислимо са тим јелкама, знамо ли да је илегална сјеча јелки забрањена, зваће нам милицију и спроводника воза. Једва га уразумисмо и то тек онда кад смо рекли да јелке носимо на поклон родбини у Сарајево.

Из воза смо изашли на станици Ченгић Вила. Први небодери и велике зграде се готово наслањају на жељезничку станицу, па тако нисмо ни морали да далеко тегаримо јелке. Кренули смо од зграде до зграде, од спрата до спрата да нудимо наше јелке на продају. Милан је био слаткорјечив и препуштали смо њему да се цјењка. Сјећам се да је његова почетна цијена за јелку била баснословних десет хиљадарки и знам да су људи само одмахивали главама, питајући се да ли смо уопште нормални толике паре тражити.

Ја и Гера смо га кумили, молили да спусти цијену, међутим је Милан тврдоглаво остајао при свом. И тако смо ми фрустрирани ходали од зграде до зграде, а купца нигдје на видику. Милан је на крају сам спустио цијену, десет пута мању, међутим нико ни за те паре није хтио наше јелке. Били смо прегладњели, пара немамо ни за фртаљ хљеба. Већ се спуштала ноћ јер је дан зими краћи, а ми ни једну јелку нисмо продали. Морали смо мислити како да се вратимо на Пале возом, а нисмо ни банке имали у џепу. На крају смо одустали од даље продаје, тако што смо свих шест јелки ставили у један лифт. а онда се журно удаљили одатле.

Имали смо луду срећу да је наишао теретни воз и неким чудом се зауставио на Ченгић Вили, гдје теретњаци обично не стоје. Таман смо имали толико времена да ускочимо у теретњак и да се онако премрзли и гладни једва дочепамо Пала. Ето тако је пропао мој први бизнис у животу.

Прошло је од тада и преко тридесет година. Дошао је и рат, па и прошао. Неким случајем сам рат провео у Њемачкој и доста тога видио. Схватио сам да се јелка тамо кити због вјерског празника Божића и да ипак носи неку религиозну конотацију. Јелке се купују већ почетком децембра за католички вјерски празник Светог Николе и да се држе у кућама до 6 јануара , то јест до католичког празника Три краља. Видио сам да ти празници на западу, превазилазе ту вјерску димензију и да постају универзални празници које слави готово цијело човјечанство.

Из искуства знам да у Њемачкој свако домаћинство има јелку за Божић. Да поклоне за Божић добивају сви, а не само дјеца. Да је Дјед Мраз уствари Weihnachtsmann или Николаус, тј. Божић Бата. Схватио сам и то да је Нова Година празник, али ни близу тога да се може упоредити са Божићем. Схватио сам и то, гледајући тако те окићене градове, тргове, са окићеним јелкама и до 20 метара висине, да Божић у људима на западу изазива исту ону слатку језу коју сам ја осјећао као десетогодишњак, кад се ближила Нова година.

Временом се, доласком страних програма и ТВ канала у наше станове, запад готово преселио у наше домове. Холивудска продукција је одрадила своје, тако да су снимани најљепши и најромантичнији филмови са радњом која се дешава управо у вријеме Божичних празника. Култура запада се сели и на наше просторе. Градови у БиХ, па и читавој регији се ките и бљеште ништа мање од оних европских градова у вријеме благдана. А било је кренуло баш у супротном правцу.

Негдје године двије хиљадите сам дошао из Њемачке у Сарајево прославити Нову Годину са мојим родитељима. Гледам са родитељима дневник, а тамо бивши нам предсједник отворено у екран говори да Нову годину не треба славити и да то није наш празник, а да је Дјед Мраз измишљени лик за потребе католичке цркве. Себи не могу да дођем. Ништа пред родитељима не коментаришем. Сутрадан нам је снаха, од мог брата жена, довела своју кћерку, пет година стару, да са наном, дедом и амиџом проведе Нову Годину. Преслатка дјевојчица, онако мала , сићушна, а слаткорјечива. Све је интересује, све коментарише и све зна. Мени се одмах у срце увукла. Да је изненадим, поведем је на пијацу под мостом на Циглани и кажем јој да ћу јој купити што год пожели.

Пијаца у новогодишњој грозници, маса људи се ваља, купују, продају, надвикују се. Купити што год пожелиш. Ракета, петарди, прскалица, новогодишњих шарених лажа, ма свега шта ти душа хоће. И тако мала моја нећака остала затечена, готово шокирана мојом понудом, потпуно збуњена ни сама не зна шта ће. Понуда играчки, лутки барбика, пакетића новогодишњих разних цијена и величина, ма непрегледна. И тако неодлучни правимо и други круг по пијаци. И таман тамо на излазу, према Грађевинском факултету, на самом крају пијаце дјевојчица стаде као укопана. Вучем је за руку да кренемо, а она као укопана се и даље не миче. Погледах у ком правцу то гледа и тад и ја видјех шта јој је заокупило пажњу.

Она је гледала у човјека који продаје јелке. Пред њим, двије јелке. Једна велика, преко два метра, друга мања. Питах га, како му иде посао. „Ма никако брате. Од како је Алија рек'о да то није наш празник, ево патим се са ове двије јелке. До неки дан сам нешто и продао, а ево данима, нико неће ни да упита. Мрзнем се овдје, а све џаба,“ очајно ће јадни човјек. У секунди ми се врати сјећање на мој пропали бизнис са јелкама, а онда упитах дјевојчицу, хоће ли да јој купим јелку. Дјевојчица, готово кроз сузе промуца: „Ама амиџа знаш да нана неће дати, а да знаш да би то највише од свега вољела“.

Јелка је имала већ направљено стопало да може стајати, те се ја брзо нагодих са продавачем да је лијепо спакује. На углу сам наишао на продавача који је продавао и накит, стаклене кугле, те свијетлеће лампице. Све сам то покуповао и тако натоварен се пробијао кроз препуну пијацу. Моја нећака се радосно прибијала уза ме, пратећи ме у стопу. Кад смо позвонили на врата, отац је отворио врата, помало изненађен мојом куповином. Мајка , кад нас је видјела тако натоварене је одмах кренула да рашчисти угао гдје ћемо ставити јелку. Одмах смо се сво четверо дали на кићење јелке.

Кад је све било готово и кад сам упалио и лампионе, стајали смо задивљени гледајући прекрасну јелку. Моја нећака је широм отворених очију, готово не трепћући, гледала час у јелку час у мене, ни сама не вјерујући да се све то пред њеним очима дешава. Само су јој се у углу очију назирале двије сузе, као два бисера.

Некад давно сам чуо да се унучад више воле него властита дјеца. Ваљда је то тако, од како је свијета и вијека. Знам и то да мој отац и моја мајка никад унучадима ништа нису одбили. И нека нису.

 

Аутор текста: Суад Џанко

Коментари 0
Повезане вијести
Ухапшен мушкарац из Пала због пуцњаве у затвореном простору
Одличан наступ Паљана на првенству Војводине
Маји Станишић из Пала прва награда на "Примавера" фестивалу у соло пјевању
Најчитаније
  • Медвјед напао чобанина, изгризао га и поломио му руке
    19.04.2021
    1
  • Ухапшен мушкарац из Пала због пуцњаве у затвореном простору
    20.04.2021
    0
  • Рогатичанин тешко повријеђен у саобраћајној незгоди
    19.04.2021
    0
  • Пљачка пумпе у Источном Новом Сарајеву
    19.04.2021
    3
  • Влада смијенила десет директора у "Шумама Српске"
    19.04.2021
    3