Европски суд за људска права пресудио је да је Хрватска повриједила право на поштовање приватног живота учитељу српске националности из општине Дарда у Барањи, који је добио отказ јер није предавао на стандардном хрватском језику.

Суд је отпуштеном учитељу досудио 5.000 евра накнаде неимовинске штете, те 850 евра за трошкове поступка, преносе хрватски медији.

Учитељ се жалио да му је радни однос престао неоправдано, а школа је сматрала да није био подобан за оспособљавање за предавање на хрватском језику, с обзиром на године живота и радни стаж, јер је у вријеме отказа имао 55 година и 29 година стажа, саопштено је из Канцеларије хрватског представника пред Судом у Стразбуру.

Европски суд је закључио да је одлука о отказу представљала мијешање у његов приватни живот, јер се темељила на чињеници да је подносилац због своје животне доби и дугогодишњег начина предавања, те због немогућности прилагођавања радном мјесту добио отказ, што по ставу тог суда чини дио физичког идентитета особе, који је битан аспект приватног живота појединца.

Суд је примијетио да, иако су у релевантно вријеме 1998/1999. године, школе морале наставу изводити на хрватском стандардном језику, одређене школе су изводиле наставу или дио наставе на мањинским језицима, док је у предметној школи усмена препорука за предавање на искључиво хрватском језику донесена само мјесец дана прије инспекције која је претходила отказу учитеља српске националности.

Ниједан учитељ хрватског поријекла, како се наводи, није био подвргнут инспекцији да би се утврдило да ли су изводили наставу на стандардном хрватском језику, већ се инспекција односила само на учитеље српске националности.

Премда су одредбе о просвјетној инспекцији омогућавале и блаже мјере, односно остављање одређеног рока за исправљање неправилности у раду, инспекција је подносиоцу одмах одредила најстрожу мјеру забране обављања посла.

Иако је у случајевима отказа о раду из лично условљених разлога било предвиђено додатно образовање или оспособљавање за друго радно мјесто, школа је одбила да то омогући искључиво због броја година и радног стажа учитеља, а домаћи судови нису пружили увјерљиво објашњење зашто је његова животна доб била непремостива препрека за извођење наставе на стандардном хрватском језику.

Имајући у виду сличности два језика, чињеницу да је подносилац већи дио професионалног живота живио и радио у Хрватској, те специфични послијератни контекст региона источне Славоније, суд је са шест гласова за и једним против закључио да је одлука о отказу, без пружања могућности оспособљавања за одржавање наставе на хрватском језику, довела до повреде Конвенције о заштити људских права.

Ова пресуда још није коначна, а постаће ако ниједна странка у року од три мјесеца од њеног доношења не поднесе захтјев великом вијећу суда.