Ноћ је олујна, кишна и хладна, једна од оних уобичајених, тешких, познојесенских, цетињских ноћи. Овдје југозападни вјетар зна данима са мора натискивати и гомилати црне облаке, да би се они "јаловили" над Катунском нахијом, стварајући прави потоп. У дворској оџаклији, око огњишта сједе сенатори и главари племенски. Одсјај ватре трепери по тврдим смркнутим лицима, док им сјајне очи укочено некуд зуре кроз колутове дима њихових чибука. Тридесети је октобар, уочи Лучинадне 1851. године. Tу на горњем боју Биљарде, у својој одаји с душом се дијели њихов Господар, владика Раде. Перјаници су у хитњи по овом кијамету пошли пут Котора довести доктора Маринковића, ма труд ће им изгледа бити залудан.

И сам Његош је осјетио да му животна свијећа догоријева, па их данас дозва и рече им: "Ево мене, на ждријелу вјечног дома, копајте ме на Ловћен, код нове цркве."

У оџаклији је невјерица и пометеност, једни се сумњичаво питају каква је то грудобоља што сломи "наког чојка", јел' баш јектика ил'  да га не отроваше лацмани, ко што су већ двапут покушавали?! Неко рече да је све to од љутог љешанског дувана. Призивали су из сјећања слику мушке снаге и љепоте, кад би као исконски хришћански витез на свом коњу Лабуду јездио цетињским пољем. Јуче су „начињели“ нарочиту столицу на којој би га снијели у Боку гдје би му било боље, али у оваквом стању од тога не би било фајде. Неко помену Божије чудо, да је баш на Лучиндан, прије равно двадесет и једну годину, милошћу Свевишњег Творца, а по тестаменту светопочившег владике Петрa, проглашен његовим насљедником на владарском и владичанском трону Црне Горе. За то кратко вријеме он постаде велики, неприкосновени господар, вољен и поштован к'о мало ко од ових грубих људи и ратника.

Ето тај велики човјек, ватрени патриота, поета, филозоф и управитељ, мирно лежи на самртној постељи, потпуно спреман да крене куд га Свевишњи зове, послије само 38 година овоземаљског живота.

"Све што бива и што може бити, мени ништа није непознато; што год дође, ја сам му наредан."

Нешто прије 10 сати тог лучинског јутра скупи снагу, устаде из постеље и сједе у своју велику гвоздену столицу коју му је направио цетињски ковач Лазо. Главари у тешкој тишини гледају његово мучење, само Новица Церовић скупи храброст да му се обрати неби ли господар дао какав аманет: „Господаре, теби се живот крати“ – „И прекратио се!“, одговори Владика, па им се с повременим прекидима обрати: „Нека вам је просто и нека Бог вама и сваком Црногорцу и Србину, ђе год који био, благослови и умножи сваку добру работу. Не заборавите моје ријечи: љубите Црну Гору, и сиротињи чините правду.“  Потом се причести, помоли и рече: "О, велики Самостворитељу, помози  мом јадном, но јуначком народу, одржи га у слози и витешком поштењу“, па прошапта, "свети Арханђеле Михаиле, прими моју грешну душу.“  Леже у постељу и ускоро издахну.

Лелек из двора објави Цетињу да је Господар, владика Раде, душу своју предао у руке Господу и прешао у вјечни живот Царства небеског, као што начини себи и овоземаљски вјечни живот. "Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити." Ево скоро ће и 172. Лучиндан од тог студеног јутра, када је и нека унутрашња студен стезала срца његових поданика пред цетињским манастиром. И сва природа се узбуркала од кише и вјетра што су ударали у таласима, цоктала су прозорска окна, а кућна шљемена се стресала као у грозници.

Преко 100 свештеника и око 4000 Црногораца сахрањивало је Господара. Међу њих ступише и стари родитељи Владичини, прилазе одру полако. Та потресна слика нијеме боли појача лелек и кукњаву. Мајка Ивана проговори: "Браћо Његуши, соколови Црногорски, не плачите за Владиком, није се он родио за плакање и кукање, већ се родио за добро имена вашег српског." Онда се мајка обрати своме сину: "Велики сине, дико моја, радости, снаго и поносе, славо рода нашега! Ја сам најсрећнија мајка кад сам те вољом Божијом таког родила и одгојила, слава Богу који те тако украсио мимо иког и тако лијепог мени дарива. Проста ти, сине, материна рана, просто ти српско млијеко, славо моја!“

Потом приђе и стари отац Томо, саге се над ковчег, цјелива крст и десницу вољеног сина и рече: "Желио би те и у образ пољубити Господару, ал' то не могу, ти си у окрути владичанској, ти си преосвештено лице. Све ти просто било, сине!" Чак и многом старом ратнику, тврдом к'о љутац ловћенски, чије тијело "красе" многе ране и зрништа из бивших бојева, стеже се грло, а челично око подјезери суза.

Због необично јаке олује, а и страха да Турци не оскрнаве гроб, Црногорци не сахранише Његоша одмах на Ловћену, већ у цетињском манастиру. Тек 1855. испуниће се завјет да усопши Господар и Владика почива на српском Олимпу, у црквици на ловћенском Језерском врху, коју је за своје вјечно почивалиште одредио  десет година раније.

За који дан навршиће се и равних 210 година од кад се у Његушима 1/13. новембра 1813. родио син Тому Петровићу, који би крштен у име Радивоје, управо именом владика Раде ће га касније и најчешће звати. Постоји предање да је Његошево братство ту прешло из планине Његош, гдје су се средином 15. вијека станили, узмичући пред турском најездом из централне Босне. Тад су се звали Хераковићи, а ево као Петровићи овој каменитој груди већ пет генерација дају господаре

По жељи свог стрица, владике и господара црногорског, потоњег светог Петра Цетињског, 12-годишњи Раде је започео своје школовање код калуђера на Цетињу и Топлој, а када на Цетиње приспје Симо Милутиновић Сарајлија, он поста Његошев учитељ, предавајући му историју, књижевност и филозофију. Сарајлија је у млађаном Радивоју открио и распирио тај поетски пламичак, који ће се развити до генијалног пјесничког огња.

Стари свети Владика  1827. објави да ће га на трону замијенити Раде Томов и том приликом рече: "Ово дијете ако узживи биће одличан јунак и паметан чојек.“

Три године касније, 1830. Петар Први се упокоји у господу и на Лучиндан за "намјесника митрополита црногорског“ проглашен је Радивоје Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. Одмах би закалуђерен, а кроз неколико мјесеци и рукоположен у чин архимандрита. Упркос својој већ показаној  бистрини и храбрости, за младића је то било тешко бреме. Међутим, он се врло брзо снашао и учинио енергичне кораке ка преузимању потпуне власти. Укину двојност управе, које је кроз губернадурство постојало у Црној Гори још из времена Млетака, да би га послије подржавала и Аустрија.

Чим је ријешио тај проблем суочио се са другим, много већим. Црна Гора је у то вријеме била тек савез племена у заједничкој одбрани од Турака, без икаквих атрибута државне власти, која би обезбиједила чвршће јединство и успостављање управне организације. То је наилазило на жесток отпор код многих главара, научених да сами одлучују о свему.

Његош ускоро успостави судове, формира се гвардија, као оружана формација, отварају се школе, праве путеви, млинови, бунари, граде барутане итд, но за све то је био потребан новац, који се могао намаћи само прикупљањем пореза. То изазва огорчење, па чак и оружану побуну и многи главари му поручише да ни Турцима данак нису плаћали, па неће ни владики Раду. Суочен с тим и с међуплеменским сукобима, Његош није презао ни од најдрастичнијих мјера да би племена натјерао на покорност, јер попуштат није могао жели ли стварати државу.

У међувремену, 1833. одлази у Русију, гдје ће бити хиротонисан за митрополита. Тај чин је врло свечано уприличен  на дан 6. августа, у храму Казански сабор, уз присуство Императора Николе I, царске породице и свих чланова синода. Том приликом Његошу су уручена и знатна новчана средства за успоставу „правитељства“ у Црној  Гори. Остала је забиљежена једна анегдота из тог времена. Наиме кад су цару представили Његоша, император задивљен његовим стасом рече: "Па Ви сте већи од мене", на шта му виспрени Његош брзо одврати: "Само је Бог већи од руског цара", што величанству би необично мило.

Путу до Петрограда користи да би упознао важне градове и људе, па се у одласку задржава у Трсту, Бечу и Пољској, да би у повратку обишао Хале, Лајпциг, Дрезден и Праг, а потом се вратио кући преко Беча, Трста и Котора. Владика је са пута донио на стотине књига разног тематског садржаја, али и једну малу штампарију. Био је гладан знања, у жељи да се широко образује пуно чита, ангажује предаваче за француски и њемачки језик, талијански и руски је већ познавао, а касније ће учити и турски и грчки. Пред крај живота многи су га сматрали најобразованијим владарем свога времена.

Међутим, опозиција га стално настоји компромитовати разним гласинама и клеветама, што је стигло и до руског двора. Године 1837. поново креће пут Петрограда, како би отклонио све сумње у своју приврженост правичној државној управи и обезбиједио даљњу финансијску и политичку подршку Русије. У томе ће и успјети и по повратку коначно учврстити своју владарску позицију.

Све вријеме трају непрестани сукоби са околним Турцима. У августу 1836. Смаил-ага Ченгић са 15000 војске нападе Грахово. Том приликом изгинуће 9 Петровића и Његошев најмлађи брат Јован, момче од 15 година. Дуго је Владика боловао од ове ране и чим му се указа прилика он, преко дробњачких главара Новице Церовића и Шуја Караџића, организова освету. Други дан по Малој Госпојини, 23. септембра на мјесту Мљетичак, Дробњаци ускоци и нешто Морачана посјекоше Смаил-агу Ченгића и 40 харачлија из његове пратње. Његову главу, коња и оружје однесоше на Цетиње Његошу. "... нема тога на свијету злата, да ми плати мојих девет брата, до твојега пресјеченог врата" (народни пјевач).

О тим и другим сукобима са Турцима Владика ће послије написати: "Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би ова шака Славјана своје име изгубила – истина је да је мучно водити рат 100 000 Црногораца са 2 милиона Бошњака и Арбанаса, којима Цариград сваку помоћ против нас даје." 

 Упркос томе он упорно са околним везирима ради на успостави мира, тим поводом се септембра 1842. у Дубровнику чак састаје са Али-пашом Ризванбеговићем. Његош ће такође касније помагати њихову борбу за аутономију, посебно Градашчевића и Бушатлију, заносећи се мишљу о ослобађању Балкана од турске власти. Међутим, са скадарским пашом Скопљаком односи су били трајно лоши. Он му 1843. заузе утврђена острва Врањину и Лесендро, која су били кључ Скадарског језера. Његош их не успиједе вратити ни оружјем ни дипломатски. Колико је жалио за њима у народу оста изрека: "Изгоре (оболи) ка Владика за Лесендром."

Од 1843. до 1647. траје период Његошевог најинтензивнијег књижевног рада. То су зреле стваралачке године када настају његова капитална дјела "Огледало српско" и "Луча микрокозма"  '45-те, "Горски вијенац" '46-те, "Лажни цар Шћепан Мали" '47-те. Још од раније Владика се представио јавности као  поета, али са појавом ових дјела одмах је препозната његова књижевна величина. Већ тад су у Бечу Горски вијенац оцијенили као "манускрипт генијалног творца". Ми се овдје нећемо бавити књижевном и естетском оцјеном Његошевог стваралаштва, о томе су се најпозитивније изразили највећи домаћи и страни ауторитети кроз мноштво књига, есеја и других радова. За ову прилику навешћемо само Скерлићеве ријечи: "... Имао је више унутрашњег живота и духовне дубине но и један српски песник, то је најмисаонији човек, најбоља филозофска глава, најјачи и најдубљи дух међу свим српским песницима."

Током 1848. владика Раде, уморан од јалових покушаја да се створи балкански савез за ослобођење од Османлија, повлачи се у осаму. Већ ускоро оболијева и жали се да га је "кашаљ спопао". Наредне три године, са кратким периодима побољшања, трајаће његова тешка борба са туберкулозом. У више наврата обилази градове Италије и Аустрије у потрази за лијеком или бар повољнијом климом. Са мањим или већим задржавањем пропутоваће Венецију, Милано, Ђенову, Рим, Напуљ, Фиренцу, Ливорно, Пизу и Торино, затим  Беч, Трст и градове по Боки. Једно вријеме на Цетињу га народном медицином лијечи брат Перо и за чудо, на општу радост,  к'о да мало јакну, ама све то би закратко и Владика паде на самртну постељу крајем октобра.

Његов кратки, стваралачки и владарски живот био је тек бљесак сјајне комете, која је прелетјела преко српског неба у вијековном битисању нашег народа. Али тај бљесак је оставио трајан свјетлосни траг на нашем националном хоризонту.

"Вјечна зубља вјечне помрчине, нит догори, нити свјетлост губи." 

То свијетло је морални путоказ и док постоје Срби, његове зраке ће у њима будити племените трептаје патриотског усхићења. У свијести нашег народа ријеч Његош је једна узвишена свијетла ријеч, као што су ријечи слобода, српство, правда, част, достојанство. Овај владар, владика и највећи пјесник српског језика, јесте, биће и остаће вјечити симбол наше слободарске традиције, државотворне идеје и мисли. Али, он је и универзални симбол историјске нужности, борбе против тираније и неправде, зато његово дјело припада и цијелом културном човјечанству.

Тај књижевни горостас и ватрени родољуб је био Србин без остатка „задојен српским млијеком“ као и сав тадашњи народ Црне Горе из ког је изникао, што он на сваком кораку с поносом истиче. Као такав, он се данас испријечио конституисању црногорске етничке посебности, потпуно одвојене од српског националног корпуса. Зато смо свједоци сталних напада на Његоша који по својој најприземнијој манипулацији, острашћености, па и отвореној мржњи попримају невјероватне димензије. Није тешко уочити да они што нишане Његоша, уствари гађају српски народ и његову Цркву, као нерјешив проблем у њиховом пројекту.

Они боље упућени у историју наших простора, знају да је то уствари стари план. Још крајем XIX вјека са запада се протурају приче о црногорцима као несрбима, чак неким црвеним Хрватима. Касније, између два рата, антисрпско дјеловање у Црној Гори било је на истом фону и у савезу са хрватским сепаратистима. Коначно, то кукавичје јаје је запретано у српско гнијездо 1945-те и временом ће се из њега излећи нове нације, па и нове православне цркве, уперене против своје српске браће, јер комунисти су били обер мајстори за рјешавање "српског питања".

Још увјек се тихо говори о томе да су у другом свјетском рату, често на најсвирепији начин, комунисти убили 480 свештеника СПЦ (више него усташе), а у малој Црној Гори тај погром је био још ужаснији - од око 200 предратних православних свештеника, преживјело је само њих 12. Ово су документовани  злочини и камо среће да нису истинити. У ту причу спада и  рушењу Његошеве капеле - оно потпуно 1971.

Генетски и идеолошки потомци тих обезбожених нељуди поново су високо дигли барјак антисрпства, али упркос очигледној „несебичној“ помоћи са стране, циљ им постаје све даљи јер величанствени Његош и Српска православна црква су исувише велики и дубоко укоријењени међу Србима  Црне Горе да би их озбиљно угрозила та дрска бесрамна братија. Но, не смију се затварати очи пред тим озбиљним проблемом, јер дубока је рана створена на нашем народном ткиву у Црној Гори и треба је стрпљиво лијечити, са доста одговорности, ослањајући се управо на Његошеву личност и мисао као упоришну тачку.

Аутор: Драган Мијовић