Милош Црњански својим свијетлоплавим очима укочено зури у цијев пиштоља, из које ће сваког часа ка њему полетјети смртоносно тане. Пиштољ у руци држи Тадија Сондермајер и мирно нишани.

Секунде су као вјечност. Посматрачи, нијеми и залеђени од страха, ишчекују најгоре. Пиштољ загрми као гром. На оближњем јасену чавке се узнемирише и закрешташе, на срећу то је била једина посљедица Тадијиног пуцња, он је претходно скинуо монокл, кратко рекао: “је ренонце” (одустајем) и подигао цијев ка сињем јесењем небу.

То бијаше коначан епилог договореног двобоја у којем је Црњански пуцао први и промашио. Смрт је одлучила да тог 6. септембра 1926. не буде присутна у шумарку испод Вршачке куле. А све је почело баналном расправом о набавци авиона, тад падоше и тешке ријечи, па се посвадише љуто. Млађани новинар, потоњи велики књижевник, иначе врло пргав младић, тад је на двобој позвао чак пет српских официра, од којих је један прихватио да брани част по том старом витешком обичају. Капетан Сондермајер није био макар ко, носио је епитет српског хероја из претходних ратова и важио за “прво крило” Краљевине. Њих двојица су до те глупе расправе били блиски другови и сарадници. Тадија је био покретач ревије “Наша крила”, а Милош као велики заљубљеник у авијацију, њен уредник.

Београдска чаршија још је причала о разним верзијама овог двобоја, када је шест мјесеци касније Сондермајер поново узбуркао духове престонице, али и цијеле Краљевине. Наиме, он је са колегом пилотом Леонидом Бајком, “бијелим Русом”, направио историјски подвиг, реализујући први у историји трансконтинентални лет на релацији Париз - Бомбај, којим су се уписали у свјетску историју авијације. Подухват је изведен, за то вријеме једним од најбољих авиона, типа “потез 25”, са мотором “Лорен Дитрих” од 330 кW. Лет је трајао 11 дана и у етапама је пређено 14 хиљада километара, са укупно 89 сати ефективног лета и са просјечном брзином од 166 км/х. На повратку из Индије 8. маја те 1927. на земунском аеродрому дочекала их је маса од око 40.000 раздраганих Београђана. Френетичне овације су се проломиле, а капе и шешири су полетјели увис, када се аероплан са ознаком краљевског РВ приземљио на травнату писту. Штампа је ове хероје дизала у небеса, а стране агенције су догађај испратиле као свјетску сензацију. Није то била мала ствар, Чарлс Линдберг ће само 12 дана касније на свом “Духу Сент Луиса” прелетјети релацију Њујорк - Париз за 33 сата и 29 минута. Авијација је на велика врата улазила на свјетску позорницу.

Откуд међу Србима

Ко је, у ствари, био овај бриљантни пилот страног презимена и откуд он међу Србима? Све је почело овако. Пољски хирург др Роман Сондермајер 1886. долази из Кракова у Београд да би основао српску војну хирургију, а касније вршио највише функције у санитету Врховне команде. По једним изворима ова породица је њемачко-пољског поријекла, док се у књизи “Знаменити Јевреји Србије” Роман Сондермајер наводи као припадник тог народа. У Београду се жени Станиславом Ђурић, кћерком генерала Ђурића, министра војног, дугогодишњом челницом Кола српских сестара. У том браку добијају три сина Тадију, Владислава и Станислава, те кћерку Једвигу. Сва дјеца су крштена као православни Срби, а Роман за крсну славу бира Св. Спиридона. Тадија Сондермајер рођен је 19. фебруара 1892. прије равно 130 година. Послије завршене 2. београдске гимназије 1910. студира архитектуру у Хајделбергу, гдје га затиче почетак Првог балканског рата. Хитно се враћа кући, да би се заједно са братом Владимиром пријавио у добровољце. Из рата 1913. излази са чином коњичког потпоручника и Медаљом за храброст. Почиње Велики рат 1914. и цијела породица, надахнута искреним патриотизмом, од првог дана стаде на браник отаџбине. Отац војни хирург, мајка и сестра ратне болничарке, а њих три брата непосредно у борби. Најмлађи Станислав је фактички побјегао од куће да би се са непуних 16 година уписао у добровољце. Погинуо је код Добрића у чувеној Церској бици 16. августа, само неколико дана након што му је мајка умрла заразивши се тифусом. Када је Србија крајем 1915. поклекла у неравноправној борби, нападнута са три стране, војска и дио народа пролази трагичну албанску епопеју. У колонама мученика по завејаним беспућима крећу се и Сондермајери. Касније на солунском фронту браћа прелазе из коњице у ратну авијацију и завршавају потребну авио-извиђачку обуку. Тадија бива распоређен у 82. ескадрилу “Вертекоп”. Одмах пролази и пилотску обуку и почиње са борбеним летовима, истичући се вјештином и срчаношћу. Војвода Степа Степановић га јавно похваљује: “ ... поручник Сондермајер је већ дао многобројне доказе своје храбрости, хладнокрвности, одговорности и готовости ...” Изненада Тадија добија маларију и бива пребачен на лијечење у Француску.

Једном “заражен” летењем он ни ту не мирује, прекида лијечење још у почетној фази и учи пилотску школу у Поу, а као најбољи у класи свршиће потом и високу школу авио-гађања у Казоу. На лични захтјев распоређен је тада у чувену Ганимарову ескадрилу “Роде”, у којој су летјели славни Ролан Гарос и легендарни “ас дес ас” Рене Фонк. У ескадрили му при доласку исказују велику почаст као официру херојске српске војске, а он од усхићења не може ока склопити, а у дневнику записао: “Ту ноћ сам од узбуђења љубио своје српске еполете.” На вијест  да је постао пилот-ловац на западном фронту, поносни али брижни отац Роман му тих дана пише: “Нека те Бог чува, то је једино што умем и могу да кажем /.../ знам да си храбар војник, одушевљен Србин и да се свесно бориш за нашу праведну ствар...”

У то вријеме у сектору Вердена “Роде” се свакодневно туку са “Летећим циркусом”, ескадрилом фамозног летачког аса Манфреда Рихтхофена, званог Црвени барон. Млађани српски пилот и ту убрзо показује своје карактерне и летачке квалитете, способност да изврши тежак избор у критичним ситуацијама, па са три ваздушне побједе постаје вођа самосталне групе. Потајно се надао да ће у неком тренутку преко носа свог апарата угледати трокрилни фокер јарко црвене боје, како би подијелио мегдан са ненадмашним њемачким асом. Јер како рече Робин Олдст: “Пилот-ловац то је животни став, то је дрскост и агресивност, то је самопоуздање, то је ривалство.” Тадија и Манфред рођени су исте године, с тим да је Србин био старији 72 дана. Ритхофен је смртно погођен 21. априла 1918. и црвени “драјдекер др 1” је завршио свој славни лет, а тачно мјесец дана касније, 21. маја Тадијин апарат “спад 13”, као летећа буктиња нагло је губио висину, вукући за собом црни реп дима. Но, ипак, је успјешно приземљен његовом сигурном руком. Он је том приликом задобио страшне опекотине ногу и тијела, лијечење и операције су потрајале дуго.

Повратак у Београд

По окончању рата Тадија завршава студије у Паризу и враћа се у Београд као први аеронаутички инжењер у земљи. Србија се прилично брзо опорављала од ужасних посљедица страдања и разарања, сви су једва дочекали благословени мир. Било је то вријеме лудих 20-тих, када је у свијету послије крвавог рата завладала права еуфорија и ослобођена невјероватна енергија, која је довела до драматичних промјена у друштву. Јавља се нова популарна култура, са првом сексуалном револуцијом. Уз фасцинантну појаву филма, свира се џез, носе бубико фризуре, све је шљаштило и вриштало. Аутомобилисти су сматрани опасним шмекерима, али све је то “лук и вода” према небеским витезовима, који су доживљавани као нека полубожанства, те нове религије зване авијација, а Тадија је био један од њених апостола. Поред све славе ратног ветерана, био је то човјек привлачне спољашности, елегантног стила, рафиниран и пријатан у опхођењу, спој париског шлифа и неке српске ратничке мужевности. Гдје год би се појавио, мамио је уздахе београдских дама. Слава често наводи човјека да се безбрижно и лакомислено понаша, али он се није љуљушкао на ловорикама. Сањао је да авијацију стави у службу живота, на корист свог народа и државе, како се то већ ради у напредном свијету. То ће га натјерати да се опроба и као послован човјек. Најприје је са пријатељима пилотима 1921. оснивао Српски аероклуб, који је прерастао у Краљевски СХС, у њему ће бити потпредсједник све до 1941., при чему је функцију предсједника препуштао Арчибалду Рајсу, потом и кнезу Павлу Карађорђевићу, а тек рођени престолонасљедник Петар постао је покровитељ клуба. Године 1923. Тадија се задужује и отвара фабрику авио-гума у Кнез Даниловој улици. Потом са ратним друговима покреће предузеће “Морава” за набавку аеро-наутичког материјала. Коначно 1926. основаће и компанију за ваздушни саобраћај “Аеропут”, у којој ће бити генерални директор све до 1946, када је угашена. Поменути лет Париз - Бомбај био је у функцији промоције и популаризације те компаније, како би се што прије уновчиле њене акције, које су убрзо “плануле к'о алва”, па су купљена четири нова “потеза 29”. Важни акционари западно од Дрине били су Српска банка из Загреба, Привредна банка и Српско-американска банка из Сарајева, па чак и “Гајрет”, муслиманско културно-просветно друштво. Компанија ће бити понос државе са великим угледом у Европи. Имаће 1939. флоту од 14 авиона, међу којима 7 најмодернијих “Локида” и летјети на 17 домаћих и страних линија, а чак ће произвести и властити авион “ММС-3”.

Спиритус мовенс

Аероклуб оснива и прву цивилну пилотску школу и покреће низ манифестација за популаризацију спортске авијације. У септембру 1928. организује се међународна ваздухопловна утакмица, а годину дана касније велики аеромитинг. Разни аероклубови са властитим авионима ничу као гљиве послије кише, ништа се не дешава без Тадијиног доминантног утицаја, он тај је спиритус мовенс. Србија лети, ђаво је однио шалу, кад се појављују и прве жене пилоти Даница - Џени Томић, Загорка Плећевић и многе друге као чувена Марија Дражановић-Ђорђевић, која је полетјела са непуних 15 година. До краја тридесетих у Србији ће радити шест фабрика авиона и двије авио-мотора, са лиценцама за најбоље аероплане тог времена. На међународном авио-такмичењу у Плзену 1931. авион са српском тробојком и косовским бијелим крстом на крилима, за чијим је командама био мајор Сондермајер, својим погибељним летом остављао је без даха посматраче. У жестокој конкуренцији више европских земаља, он тада осваја прво мјесто и награду предсједника Чешке Републике. Тиме потврђује своју високу летачку класу и припадност пилотској елити Европе и свијета. Тадија је био истакнута јавна личност великог угледа, носилац највиших домаћих и страних одликовања. Дуго година је разним поводима вршио дужност личног краљевог изасланика. Он је и дугогодишњи делегат у Међународној ваздухопловној федерацији ФАИ, гдје је од 1935. па све до 1946. био на функцији потпредсједника. Пред сам Други свјетски рат Тадија у чину пуковника ратне авијације преузима транспортни пук, али априлски слом је био неизбјежан. И његовог брата Владислава рат затиче на дужности команданта ваздухопловног пука у Рајловцу код Сарајева, гдје пада у заробљеништво (умро у Лондону 1956.). У току рата Гестапо хапси Тадију и његове малољетне синове Станислава и Михаила, но некако се успијевају извући. Крајем рата његови синови ступају у контакт са Дражином војском, да би учествовали у операцији “Халијард” на спасавању америчких пилота. Иако се 1944. Тадија прикључио ослободиоцима Београда и понудио као пилот добровољац, два дана по ослобођењу ОЗНА га хапси заједно са синовима и пријети им ликвидација. Сав његов гријех је био у томе што је био близак Двору и одано служио отаџбини. Супруга Милица данима опсједа канцеларију Леке Ранковића и неким чудом успијева га умолити да их, послије годину дана затвора, пусте на слободу. Власти касније чине и један “дирљив” гест дозволивши му да ради у једној грађевинској фирми, али му је најстроже трајно забрањује било каква дјелатност у авијацији и чак било какво помињање своје предратне улоге. “Прибила орла зла година ...” Али и такав статус се може сматрати великом срећом јер лако се могао наћи међу 72  краљевска војна пилота које су крајем октобра те 1944., без икакве кривице и суда, стрељали комунисти у селу Јабука код  Панчева.

И умјесто поштовања и захвалности пиониру и родоначелнику, цивилне и спортске авијације, као и могућности да се искористи његово огромно знање и међународни углед и везе, Тадија је потпуно скрајнут из јавног живота и гурнут у дубоку анонимност. Комунисти су били мајстори да човјека буквално побришу, као да никад није ни постојао. Много година касније, 1967. кад је сјећање на овог изузетног човјека већ скоро сасвим избледјело и кад је његово здравље већ било потпуно нарушено, неколико честитих људи из ЈАТ-а, далеко од очију јавности учинило је један хвале вриједан гест. Наиме на 40-годишњи јубилеј од формирања “Аеропута” уручили су му букет са 40 ружа и нешто новца. Недуго потом, 10. октобра те године његова душа је полетјела у плаве небеске висине, тамо гдје јој је Створитељ одредио мјесто и овог и онога свијета. Стављена је тачка на једну велику причу достојанства, одважности, самопријегора, дужности и оданости, причу која би могла послужити као предложак за узбудљив роман или филмско платно.

Петар Мариновић

Слава још једног Србина - летача винула се у неслућене висине. Петар Мариновић, унук српског политичара и предсједника владе Јована Мариновића, рођеног Сарајлије, пети је по рангу пилот француске авијације по успјешности у Великом рату. Он је још као малољетан почео са борбеним летовима и за посљедњих 14 мјесеци рата тријумфовао у 25 ваздушних побједа, а још 5-6 је било непотврђених, штампа га је напросто обожавала. Генерал Вијемен за њега је рекао: “Због овог дјечака човјек напросто мора заволити авијацију.” На плочи његовог гроба у Пер ла Шезу пише, “Поручник Пјер Мариновић, авијатичар, најмлађи ас Великог рата са 25 званичних побједа, добитник Легије части витешког степена, Војне медаље, Ратног крста са 14 палми. Жртва храбрости и љубави за отаџбину.” Петар Мариновић је уједно и најуспјешнији пилот - Србин свих времена.         

Аутро: Драган Мијовић