„Увијек своја, савршено обучена. Упркос својим годинама, Тамара је још модерна, и ако којим случајем не знате колико има година, по њеној појави, ставу, ходу, одабиру гардеробе, то никада не бисте могли да погодите.“
Двадесет петог децембра минуле године, модним универзумом је одјекнула вијест да је преминула неприкосновена љепотица југословенских модних писта. Тамара Бакић била је узор генерацијама дјевојака које су живот посветиле манекенству, а о томе како је те 2017. године освојила и Бродвеј брујали су наслови модних часописа. На ревији Бате Спасојевића, чије колекције су хвалили и овдашњи и креатори широм свијета, отела је аплаузе не само етаблираним дизајнерима, већ и беспријекорно дотјераним колегиницама са писте. За оне који јој нису успјели погодити године, имала их је (без шале) 82.
У свијет моде је закорачила шест деценија раније. Био је то обично-необични сусрет са универзумом у коме царује гламур, јер Тамара, тада обична 24-годишњакиња, никада није помишљала на то да пошто-пото задиви креаторе. Штавише, њен први catwalk догодио се сасвим случајно, а ипак у право вријеме и на правом мјесту.
Дјевојка различитија од свих
Што се Тамаре тиче, до тог тренутка није ни могла да замисли да ће икада ући у свијет моде. У Београду се задесила још као дјевојчица, а већ је до тада понијела и нимало гламурозне успомене.
Из родног Сомбора, гдје је 1934. године рођена, остала су јој сјећања на велику, сложну породицу. На баку која их је држала на окупу, а затим на године које су помутиле заједничку срећу. Сјећала се мађрског логора у Бачкој Паланци, одакле се породица запутила у престоницу и тамо дочекала ослобођење.
Ове су године прошле у скривању по подрумима и слављу које је 1944. завладало разрушеним београдским улицама. Тамарино име се затим прочуло у свијету спорта, када је у пливању постала шампионка Србије. Поред спортских акција је притом стизала и на радне – од брања кукуруза до рашчишћавања рушевина – све док је у Београд поново није довео упис на Правни факултет.
Тамарин животни пут се у то вријеме већ чинио зацртаним. Професија ће јој, попут очеве, бити право, али је конце тада помрсила мајчина познаница Дара Спасојевић. Позната кројачица била је ангажована на припремама за надолазећи Сајам моде, упутивши Тамари позив да се пробно прошета по писти.
Од свих дјевојака које су се те 1958. године утркивале да отму пажњу креаторима, Тамара је била најразличитија. Међу манекенке скоцкане од главе до пете дошла је у обичном џемперићу и сукњи до кољена – онако како би се сваки дан прошетала улицама града.
Дара Спасојевић, пак, није била сувише задивљена дамама намонтираним као за насловнице. Редовно је пратила париску модну сцену и знала је да се тако не дотјерују ни дјевојке на европским пистама. А Тамара је, у свом скромном аутфиту, била изузетак. У њој је видјела „оно нешто“, што ју је са пробне шетње одвело на праву модну ревију.
Отменим кораком ка свијету гламура
За дјевојку у сукњи и џемперићу, београдски Сајам моде те године није био само премијерни catwalk. Био је и први у цијелој СФРЈ, са легендарним Кристијаном Диором као предводником свјетских дизајнера. Београд је тог дана био престоница свјетске моде, а Тамара је запала за око и креаторима ван Југославије.
Несуђена правница постала је једно од најтраженијих имена југословенске моде. Сајам у Београду постао јој је одскочна даска за дефилее широм Југославије, Будимпеште, Москве, Варшаве, Париза, Санкт Петербурга, Техерана и Њујорка. Међутим, Тамара је већ тада била много више од лијепог лица манекенског свијета.
Упоредо са успоном њене каријере, и југословенска мода је залазила у златне године. Из аутфита за сваки дан, Тамара је ускочила у креације великих имена модног дизајна. Док је овдашње ревије пратио Ив Сен Лоран, млада Сомборка спријатељила се са иконама попут Пака Рабана, Брижит Бардо, Сержа Гинзбура, Ентони Хопкинса, испијајући у међувремену шампањац са Кристијаном Диором. Ипак, у самој Југославији тада још није било „праве“ модне индустрије. За дјевојке попут Тамаре, које су манекенству жељеле да посвете пуно радно вријеме, то није била ни права професија. Након радног стажа на писти није, као у осталим професијама, слиједила пензија или здравствено осигурање. Отуда се ни манекенство често није сматрало озбиљном каријером.
Тако је било све до 1967. године. Тамара Бакић је увелико освајала модни свијет, али жеља јој је била да се и остале дјевојке и момци одваже на овакав професионални избор. Исте године основала је Удружење манекена, донијевши им тако не само већи углед, већ и сигурност коју су гарантовали бољи хонорари. За неке друге шансе – оне које су се отварале њој самој – Тамара је била слободна да их понекад и одбије.
Каријера из снова и покоје одважно „не“
Док су јој многи могли позавидјети на животу који би свака дјевојка пожељела, Тамара Бакић је остајала са обје ноге на земљи. Уз то, пошло јој је за руком и да разбије покоји стереотип. Дружење са познатим именима, путовања по свијету и шетње по модним пистама свакако су ишли у рок (манекенске) службе, али миљеница југословенске моде умјела је каткад да каже и одлучно „не“.
Управо је тако одговорила модној кући Диор, када је крајем ’60-их година одбила понуду да остане у Паризу. Након тога јој се осмјехнула шанса да постане организатор у једној њујоршкој модној агенцији, али је и ову прилику прескочила.
Живот јој је, пак, и без тога био узбудљив. Као прва дама југословенске моде, Тамара Бакић је професионалну каријеру градила пуних пет деценија. Била је за то вријеме муза овдашњих дизајнера, а пред најљепшом Сомборком остала је немоћна и највећа женска пријетња.
Икона пред којом су и године зазирале
Током читаве каријере, пред Тамаром су се разбијали стереотипи и рушиле предрасуде. Одважна и предана свом (непланираном) животном позиву, пркосила је годинама које би ионако мало ко погодио. Блистала је и на прагу девете деценије, а њена појава, став и ход биле су лекције и дјевојкама које су тек закорачиле у свијет моде.
Није у томе било ни великих тајни: о њима је понешто научила и од личног љекара краља Петра. За човјека који је током Великог рата и сам прошао албанску голготу – и уз то прележао тифус и доживио деведесету – нису важила правила о томе шта се „(не) смије“ наћи на трпези. Осим што ни сама није слијепо робовала стереотипима, Тамара је савезника пронашла и у свом спортском духу.
Уз њу је, пак, на ноге стала и југословенска модна индустрија. Удружење манекена остало је активно до данас, чиме Тамари припада заслуга и за то што је изборила поштовање и углед будућих икона моде. А да није све у гламуру и (пролазној) љепоти, свједочила је својом префињеношћу и шармом. Њих је носила све до посљедњег дана: преминула је у Београду у 87. години, остављајући за собом свједочанство о истинској љепоти.
Пише: Марта Леваи
