Мајевичко село Коњиковићи прије минулог рата имало је 60 домаћинстава, а данас их броји 15.
Дејтоном су добили административну линију раздвајања, па територијално један дио села припада Тузли у ФБиХ, а други дио општини Лопаре у Републици Српској.
Малобројни повратници тешко живе, али ипак има оних који су одлучили да остану у родној груди, упркос недаћама. Довијају се на разне начине како да преживе.
Срећа па још има снијега
Блашко Милетић се бави производњом угља. Како се обронци Мајевице још бијеле од снијега потражња за овим производом не јењава.
Блашко је овај посао наслиједио од предака. У његовом селу некада је био веома распрострањен, а данас се производњом дрвеног угља бави свега неколико породица.
Фото: S. R. Mrkonjić/RAS Srbija
– Био сам возач у лопарској шумарији и остао без посла. Нисам имао много избора. Угаљ производим већ десетак година. Од тога и од пољопривреде преживљавам. Нема неке зараде, али добро је – почиње причу овај српски повратник.
У ћумурану, коју су му зидали мајстори из Кладња, стане десет метара дрва.
– Наш угаљ је бољи од оних који се производе у другим дијеловима БиХ. Имамо квалитетнију сировину, отпадно дрво. Процес производње – карбонизација, траје од једне од три недјеље, а у просјеку се од 150 кг дрва добије стотину килограма угља. Прави се од тврдих дрва, букве, цера, граба. Најтраженији је од буквиног дрвета. Сагоријевање траје око два дана, толико се и хлади, а онда се залије и доставља купцу – прича Блашко.
Овако прављен дрвени угаљ користи се у угоститељству, али и у медицинске сврхе.
– Купују га ресторани од Бијељине до Тузле. Много је здравији од осталих врста угља тако да – ко га једном проба нема више дилеме – тврди Блашко за Српскаинфо.
Повећао би, каже, производњу, будући да је потражња велика, али је у Коњиковићима тешко доћи до радне снаге, па му највише помаже супруга.
Федерални дио напуштен
У дијелу села Коњиковићи, које је дејтонска линија оставила у Федерацији, куће су напуштене.
Фото: S. R. Mrkonjić/RAS Srbija
Милан Симикић има очевину, кућу и око 400 дунума земље која је под минама и не може ни да се обрађује. Већина мјештана није ни знала да ентитетска линија раздвајања иде кроз њихове њиве и дворишта. То су сазнали тек кад су имали потребу да рјешавају имовинска питања у надлежним службама Тузле и Лопара.
Породица Цвијете Милетић живи у дијелу села Коњиковићи које припада Републици Српској. Такође се баве производњом дрвеног угља и сточарством.
– Иако је дневница 45 марака, у селу нема ко да ради. Радимо колико можемо. Наше комшије су се након рата раселиле широм свијета, али се надамо да ће неки од њих ипак да се врате у родну груду – истиче Цвијета.
Да село не чине куће већ људи, потврдила нам је и Рада Петковић која је у Швајцарској зарадила пензију и одлучила да се врати под обронке Мајевице. Каже да је у Швајцарској лагоднији живот и да има све обезбијеђено, али да ништа не може да се пореди са завичајем.
Фото: S. R. Mrkonjić/RAS Srbija
– Супруг и ја смо у у родном селу већ пет година. Обнављамо имање, имамо своје воће и поврће, једемо здраву храну. Срећни смо на свом огњишту – каже Рада.
Помоћ из Лопара
Коњиковићи су од Лопара удаљени девет километара. Ова локална заједница брине о петнаестак домаћинстава.
– Из Коњиковића у јавним предузећима раде два шумара и један ловочувар. Од четворо дјеце, колико их тренутно има у селу, троје је из породице Петковић. Због недостатка превоза општина издваја 25 литара горива – каже Мирко Николић, шеф Одјељења за односе са грађанима у Општини Лопаре.
Највећи проблем мјештанима је прилазни пут од Лопара до ове мјесне заједнице, који је веома оштећен, али је то у надлежности републичких органа. У Општини Лопаре кажу да ће подржати сваку иницијативу која ће омогућити боље услове живота у овом мајевичком селу.
