Посебан је осјећај код човјека када прође и чује да ово клепетало ради и окреће се точак, коме ни зуб времена ни снага воде годинама ништа не могу, истиче Илијић.

Посљедњи млин на Требишњици, у насељу Придворци надомак Требиња још окреће свој воденички точак. Овај млин је направљен око 1400. године. Тада је био у власништву аге Браћковића. Када је ага Браћковић напустио ове просторе, продавао је некретнине, па тако и млин. Млин је био скуп само за једну породицу, па се удружило неколико њих те га купило. Нису сви дали једнак удио новца, па је и власништво било према удјелу уложеног новца.

Били богати

Према ријечима Саве Илијића, најстаријег, а можда и јединог млинара у овом дијелу БиХ, који сваки дан долази на бициклу и године му ништа не могу, удио у власништву млина имало је 15 породица.

- Ти људи су важили за изузетно богате јер то није свако могао купити, једино они који су из Америке дошли. У она времена није било да се ишло у град да купиш брашно, него овдје што самељеш, то си и појео - прича Саво и додаје да је некада било много воденица на Требишњици.

Наглашава да му је веома драго што воденица поново меље.

- Посебан је осјећај код човјека када прође и чује да ово клепетало ради и окреће се точак, коме ни зуб времена ни снага воде годинама ништа не могу. То је специјални камен за млин. Довозио се из Јабланице у комадима па су га врсни камени мајстори уклапали. Једино што је замијењено јесу пераја, а постављена су нова, метална и то је урађено само из практичних разлога, а не зато што су стара била оштећена - наводи Илијић.

Одличан квалитет

Додаје да су се некада људи много занимали за овај млин, а у њему је мљела и војска послије Другог свјетског рата.

- Било је људи с требињских брда с коњима и магарцима и чекали су по четири-пет дана јер нису могли доћи на ред, јер је послије ослобођења, војска овдје мљела. Догонили су по четири-пет камиона, а у то вријеме, када је војска мљела, људи су чекали по осам дана, нису могли доћи на ред. Ова воденица меље сат и квинтал (сат и сто кила) - истиче Илијић.

Саво каже да је мало оних који цијене брашно из оваквих воденица, али они који га први пут пробају стално долазе. 

Можда ће овај посао остати на млађима и можда ће се неко научити да ради, али за сада у Саву мјештани имају највише повјерења. О квалитету брашна које се овдје прави не треба пуно полемисати. Овдје се мељу пшеница, јечам, кукуруз, раж, а корисници млина су му дали и аутентичан назив ”Ронда. Придворачки млин. Домаће, наше”.

Разне приче

За воденице се вежу и приче о натприродним појавама у њима и да се ту не смије заспати.

- Хиљаду пута сам ја заспао у млину, а не једном, јер знаш, када те дође ред, ако си пропустио, готово је. Ако заспиш, заспиш са страхом, јер се бојиш да млин не стане, хоће ли се пореметити да иде више жита него брашна или да ће заклепетати празан млин и онда у том страху претрпи се свашта - закључује Саво.