Мама ми је рекла да ћу добити другог пса, али ја нећу другог, хоћу Жућу!

Зашто смо га морали оставити и ко су оне чике од којих смо бјежали!?

Препознао сам чика Мухамеда, а како и не бих, долазио нам је у кућу, доносио ми је чоколаду од риже, играо се са мном и Жућом...Тата каже да то није он, а вјероватно је у праву, ономад ми је причао да су одрасли заједно, зашто би уопште бјежали од њега...

Жућо, Жућко, морам да га нађем. Знам, искрашћу се у село када мама буде намиривала стоку...

Страх ме је, ноћ пада, нема га, шта ако ме буду тражили!?

Жућо, Жућко!?

Ха, у нашој кући има неко, свјетло је упаљено, можда је сека, дошла по лутке!?

Прићи ћу полако до прозора, ја сам Загор, господар Дарквуда, треба да ријешим мистерију провалника и Жућовог нестанка.

Вау, каква ме само авантура чека...

Хиљаду му бубњева, у кући је чика Мухамед, то је ипак био он, не разумијем, зашто ме је тата лагао!?

Ту је и чика Сакиб и нека жена, превише их је, запалићу ватру и послати димне сигнале Тонки, поглавици Мохава, нека окупи сва Дарквудска племена!

Ово је најузбудљивији дан у мом животу, волио бих да траје заувијек...

И трајао је заувијек.

Десетогодишњи Слободан Стојановић, је звјерски мучен и убијен у јулу 1992. Стомак му је расјечен у облику крста, уши одсјечене. На крају му је пресуђено метком у главу. Овај, вјероватно најмонструознији злочин, у првој години рата у БиХ, десио се у селу Доња Каменица, недалеко од Сребренице.

Директни егзекутор је била жена, Елфета Весели, припадница јединице под командом Насера Орића. Осуђена је на "казну" од тринаест година. Суд је установио да командна одговорност није постојала.

Нека ти је лака земља, мучениче.

Аутор: Давор Цицовић