Стварни свијет, људи и дешавања оживљена на сликама, реализам пренесен на платно, боје и призори који гађају у душу, неке су одлике умјетности коју је стварао један од највећих српских реалиста Урош Предић, од чијег рођења је прошле године обиљежено 165 година, а од чије смрти ове године обиљежавамо 70 година.
Урош Предић био је посвећен својој умјетности, стварању портрета (најчешће по наруџби), креирању реалистичних обриса свијета и различитих дешавања у људским животима, бивајући тако хроничар једног времена и средине, хватач животних тренутака заувијек запечаћених на сликама. Био је савјестан и скроман човјек, господин, истински посвећеник сликању. Био је и иконописац и оставио велики траг и на том пољу стваралаштва. Све што је стварао било је нумерисано, јер је водио прецизну евиденцију, а из његовог вишедеценијског рада настало је чак 1.658 дјела.
- Радио сам доста и увек савесно и имам сатисфакцију да сам извршио своју дужност - говорио је Предић о свом начину стварања.
Често је писао писма и ријечи размјењивао са Лазом Костићем, Стеваном Сремцем, Пајом Јовановићем, Богданом Поповићем и многим другим људима с којима је сарађивао и његовао дугогодишње пријатељство. За њега и његов рад и живот увијек је везан био још један велики реалиста, Паја Јовановић, чије име се скоро увијек неизоставно помиње уз Предићево.
О њему су писали многи, његова дјела и данас су извор инспирације за стварање и тумачење, а поводом седамдесет година од његовог одласка издвојили смо неколико слика по којима ће увијек остати запамћен у историји српске умјетности, а то су “Косовка девојка”, “Сироче на мајчином гробу”, “Деца под дудом”, “Надурена девојчица”, “Вредне ручице”. Осим поменутих, међу Предићевим дјелима издвајају се “Дете под излогом”, “Мали филозоф”, “Весела браћа” и друга.
“Надурена девојчица” (1879)
“Надурена девојчица” је једно од најпрепознатљивијих Предићевих дјела управо јер приказује једноставну сцену дјевојчице која сједи надурена. Дјело је настало 1879. године, а Предић се од њега није одвајао до 1948. године, када је одлучио да га поклони галерији Матице српске, гдје се и данас налази. “Надурена девојчица” насликана је током Предићевих студија сликарства на Академији умјетности у Бечу. Била је награђена “Гундловом наградом” 1879. године за најбољи студентски рад створен уљаним бојама.
“Деца под дудом” (1887)
Слика “Деца под дудом” настала је 1887. године на имању Предићевих у Орловату. Налази се у приватном власништву и до сада је излагана четири пута. Дуд у сеоском дворишту је главни лик слике.
- Лето је, и зреле дудиње попадале су по земљи. Сеоска деца, у друштву са прасцима и гускама, једу их не дижући главу. Један дечак помаже другом да се попне уз дрво, док га у крошњи чека трећи дечак. Гост или рођак из града прстом показује које гране треба протрести. Други дечак у варошком оделу окренут је леђима и посматра шта се догађа. Само најмлађе дете, у белој хаљиници са шеширићем, је приметило да их неко посматра, укипило се и нетремице гледа право у очи посматрача сликара - стоји у биљешци Народног музеја Србије, аутора Петра Петровића.
“Вредне ручице” (1887)
Слика дјевојчице која плете чарапу једна је од најљепших Предићевих слика, настала 1887. године.
- Та девојчица ће се деценијама потом појавити у познатој књизи Милана Кашанина “Две стотине година српског сликарства” у издању Државне штампарије у Београду. На ову слику је Кашанина упутио лично аутор, откривши му да је на слици Марија Мица Мокрањац као девојчица. Мица Мокрањац је била удовица нашег најпознатијег музичког композитора Стевана Ст. Мокрањца. Када су једном приликом пријатељи дошли њој у посету са Кашаниновом књигом и том приликом показали репродукцију Предићеве слике на којој девојчица плете чарапу, Мица Мокрањац је као из топа одговорила да је на слици она када је била мала. Како им је умрла мајка, морала је свом брату да штрика чарапе. Она је то тако одговорно и вредно радила, да је то приметио Чикица (како је свог стрица Уроша Предића она звала) и одмах насликао дело које је назвао “Вредне ручице” - биљежи Петар Петровић о дјелу, додајући да је Марија Мица Мокрањац прије смрти завјештала слику Народном музеју Србије у Београду, гдје се и данас налази.
“Сироче” (1888)
Једна од најупечатљивијих Предићевих слика је “Сироче”, настала 1888. године, а данас се налази у сталној колекцији Народног музеја Србије. Инспирација за настанак дјела била је пјесма мађарског аутора Јожефа Етвеша “Смрзнуто дете”, а дјело је постало једно од најпрепознатљивијих у историји српске ликовне умјетности. И данас је једна од слика која погађа нову публику која се сусретне са тугом која из слике избија и која је приказана снијегом, хладноћом и пустоши.
Инспирисан призором, Светозар Ћоровић је касније написао пјесму “Сироче на мајчином гробу”
“Косовка девојка” (1919)
“Косовка девојка” Уроша Предића настала је 1919. године по наруџби Кола српских сестара, а надахнуће за стварање била је народна пјесма, једна од бројних које су опјевале страдања и бој на Косову 1389. године.
- Та песма била је симбол мита о Косову, при чему Косовка девојка има вишезначну улогу у самим стиховима. Она је и ожалошћена вереница, али и жена која негује рањенике на самом бојном пољу, вршећи и чин предсмртног причешћа. Предићева интерпретација песме изведена је у идеализованој форми, велики део натуралистички речима описаних детаља није заступљен на самој слици, што важи за ране јунака или црвену боју крви којом је поље било обојено. Ра свакако поседује велику симболику, он сажима мит и судбину нашег народа - назначила је о овом дјелу кустос Музеја града Београда, гдје се дјело и налази, Исидора Савић.
Приредила: Миланка Митрић
