Иако га памте по подјели зимнице и јефтиним љетовањима, синдикат је у доба СФРЈ био „озбиљан играч“. Данас нема свињских полутки „преко синдиката“, али ни борба за радничка права није баш успјешна.
Шта се догодило са синдикатима и зашто у БиХ, као и у другим екс ЈУ државама, њихова моћ слаби?
Овим питањем позабавио се економиста и историчар Горан Мусић. Његова студија, чији је издавач Фондација „Фридрих Еберт“ у БиХ, утемељена је на интервјуима са 13 радничких и синдикалних лидера, који су били активни од 1990. до 2015. године.
Масовни протести
Међу њима су и актуелни потпредсједник Савеза синдиката РС Данко Ружичић, који је деведесетих био млади радник и лидер синдиката у Котор Варошу, те ветерани синдикалног покрета Сулејман Хрле, Велка Оџаковић и Обрад Белензада.
Њихова казивања откривају бројне детаље који доводе у питање увријежене предрасуде о синдикатима и радницима.
Тако је данас заборављено да су посљедње велике протесте уочи рата у БиХ организовали синдикати и да су ти протести имали снажну антиратну ноту.
Грански синдикат металаца, који је водио тада млади и гласни Обрад Белензада, у Сарајеву је пред рат неколико пута на улицу извео по 30.000 до 40.000 радника, а масовни протести су организовани и у Зеници, Бањалуци и другим индустријским центрима.
– Протест организован 11. јуна 1991. у Сарајеву је трајао девет сати и приморали смо Владу да прихвати све наше захтјеве – присјећа се Белензада.
Хуманитарни рад
Он није био вјешт само у организовању протеста. Знао се дочекати на ноге и кад је одговарао на незгодна новинарска питања.
– Кад ме је питао новинар о агресији, ја сам рекао, а и сад исто мислим, да је у БиХ власт извршила агресију на народ – свједочи Белензада.
Белензада је један од синдикалаца реформиста који су 1990. дошли на чело Савеза самосталних синдиката БиХ. Нови лидери су били свјесни да је приватизација неминовна и да се ваља спремити за колективно преговарање и класну борбу у капиталистичким условима.
Можда бисмо и успјели у науму да није избио рат. У рату се синдикат подијелио, али синдикалци у Бањалуци и Сарајеву су ипак имали нешто заједничко: и једни и други су се више бавили хуманитарним радом него борбом за радничка права.
Тако је васкрснуо стереотип о синдикату који се бави само зимницом и огревом. Ишло је то на руку онима који су раднике убјеђивали да им синдикат не треба, јер је он „реликт прошлости“, који „на западу не постоји“. Та се прича „примила“ између осталог и зато што радници из доба социјализма, иако су по аутоматизму били чланови синдиката, о улози синдиката нису много знали.
Бирали и смјењивали директоре
Данко Ружичић, међутим, тврди да је синдикат у доба СФРЈ био и те као моћан.
– Каква зимница и полутке! Није у томе суштина. У предузећима су синдикати бирали раднички савјет, а раднички савјет је бирао и смјењивао директора и одлучивао о инвестицијама – подсјећа Ружичић.
Наравно, тако је могло бити само у доба радничког самоуправљања, а једна од предрасуда које су ратне и поратне „месије“ наметнуле радницима је да је „самоуправљање био пропали експеримент“.
Ипак, тај је „експеримент“ уживао велики углед у европском радничком покрету седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека. Некадашњи високи функционери Европске федерације синдиката, Петер Сајденек и Емилио Габаљо, наводе да су се за радничко самоуправљање по угледу на Југославију залагали многи синдикати у Њемачкој, Италији и Француској.
Радницима у БиХ је сервирана и мантра да су велика предузећа, попут „Чајавеца“ или „Енергомонта“, „социјалистички мастодонти“ који не могу опстати.
– Говорили су да је то огромно, неодрживо. Па како онда могу опстати „Мерцедес“ или „Кока кола“? И то су огромни системи – каже Зулка Баљак, економисткиња из Ливна, која у невладиној организацији „Центар за грађанску иницијативу“ годинама помаже радницима који су у рату и приватизацији остали без посла.
Пљачкашка приватизација
Она тврди да је рат започео управо зато да се опљачка „огромна друштвена имовина“.
Да у томе има истине свједочи чињеница да су под окриљем рата, 1993. и 1994. године, скупштине оба будућа ентитета донијеле законе о претварању друштвене имовине у државну. То је био увод у, како тврде синдикалци, „пљачкашку приватизацију“.
Ови закони су значили крај предратног „радничког акционарства“. Модел Анте Марковића, по којем су радници по повлаштеним условима могли откупити акције својих предузећа, у Српској је замијењен моделом ваучера.
– Радник који је 40 година радио у тој фабрици, својим радом и одрицањем градио нове капацитете, буквално је у процесу подјеле ваучера био исто третиран као моја кћеркица која је тада имала осам мјесеци – каже Данко Ружичић.
Масовна подјела ваучера становништву дала је прилику ратним профитерима да од осиромашеног народа откупљује ваучере, а касније и акције предузећа.
Народна скупштина Републике Српске хтјела да забрани синдикат
Након што су радници остали без имовине, а класни идентитет се готово изгубио, јер је примат дат националној припадности, услиједио је завршни ударац. И у РС и у ФБиХ 2015. су, упркос противљењу синдиката, усвојени нови закони о раду, који су уништили социјални дијалог и „кристализовали нови однос моћи између радника, државе и послодаваца“.
– Послодавци имају новац, влада има и новац и моћ, а синдикат има само чланство, али чланство опада и стари. Увијек је власт корак испред нас, у рјешењима које њима иду у корист – каже Велка Оџаковић.
Мада су синдикалци увјек тврдили да им је национализам стран, када је избио рат синдикат се подијелио. И у Сарајеву и у Бањалуци синдикат је подржавао борце, наравно свако своје, а представници Европске конфедерације синдиката тврде да су били, на неки начин, под покровитељством ратних власти.
Да ипак није све било тако идилично свједочи иницијатива Народне скупштине Републике Српске, која је у рату хтјела да забрани рад синдиката.
– Хтјели су да званично забране рад синдиката, јер је то, забога, остатак комунизма. Једва смо се одбранили. Ја сам и тад јавно говорио: “забраните, знамо ми дјеловати и под забраном” – прича Обрад Белензада.
Додаје да би можда било боље да је синдикат у рату забрањен, јер би то могао бити нови почетак.
– Можда би послије рата никао синдикат у правом смислу, из потребе, а не из наставка. Можда би се лакше превазишли неки проблеми – рекао је Обрад Белензада.
Пише: Милкица Милојевић
