Дјеловање агенција и служби БиХ у ноћним сатима са холивудским примјесама и сценографијом, не придоносе ономе што људи настоје да граде, а што се често назива суживот.
Колико само штете међуљудским односима наноси константно подгријавање страсти и емоција.
Како говорити о пројектима са младим људима из Сарајева? Како градити и уређивати простор за алпинисте, пењаче, на Романији? Како унапређивати туристичке потенцијале? Реализовати привредне пројекте?
Док се дугим цијевима упада у куће људи, док свако може бити приведен само због сумње и држан колико коме падне на памет. Поново се шетају неки агенти у цивилу, као у мрачна времена Удбе.
Таквим дјеловањем ствара се анимозитет и подозрење према свима који су непознати а дошли су у нашу општину и град.
Због јавности Републике Српске и БиХ, желим да поручим да убрзају и заврше више са свим предметима и оптужбама. Да не праве алиби за свој нерад. Да престану да зарад својих примања и привилегија отежу са предметима, бринући се једино за личну егзистенцију, и оно „шта кад нестане предмета?”
Своје суграђане и комшије, као и јавност желим да подсјетим да у Сокоцу није било логора нити затвора за тада Муслиманско становништво.
Становници соколачког села Врхбарје на граници са Рогатицом, у ратним годинама живјели у добрим односима са комшијама Србима, један дио је пред крај рата, због недостатка хране отишао на територију под контролом Армије БиХ, што су забиљежиле и ТВ екипе. Кад је рат завршен, они су се вратили и даље живе са комшијама Србима.
Због близине линије фронта, а на иницијативу предсједника сусједне општине Олово Џевада Абазовића, привремено је евакуисано муслиманско становништво соколачких мјесних заједница Кнежине и Каљине, на територију Олова, док су се српски цивили из Олова склонили на територију Сокоца.
Послије потписивања Дејтонског споразума, један дио Срба се вратио у Олово, а највећи број Бошњака у Соколац.
Несрећа и зло које је задесило становнике села Новосеоци, дио је круга зла који траје и који мора бити прекинут добрим дјелима и чојством.
Усијане главе којих има у свим ратовима и којих је нажалост било и у овом морају одговарати. За поменути злочин Војска Републике Српске је требала казнити наредбодавце и директне извршиоце. Они су се оглушили о наредбе виших војних и цивилних власти Републике Српске.
Премда може помоћи да се прошлост боље разумије. Правдати или покушавати оправдати једно зло другим, није нешто што ће довести до правде и цивилизованог односа према прошлости.
Однос Срба и Бошњака у Сокоцу и на простору Романије и Гласинца не смије бити посматран искључиво кроз примјере лошег и погрешног које смо учинили једни другима, већ је важно сагледати ширу слику и историју односа, те свакодневно радити на превазилажењу лошег и изградњи доброг.
