Документационо-информациони центар "Веритас" саопштио је да су се навршиле 33 године откад су хрватске војне снаге у априлу 1992. године убиле 54 српска цивила и територијалца у српским селима на Купресу, а 150 заробиле и скоро два мјесеца тешко злостављале, за шта до данас нико није одговарао.

Од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи осакаћени су и физички и душевно, наводе из "Веритаса".

Прије 33 године хрватске јединице састављене од припадника ЗНГ, ХОС и ХВО напале су и заузеле српска села на купрешкој висоравни у југозападној Босни, укључујући и градић Купрес.

Од 3. до 6. априла 1992. године убили су 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвели у логоре у западној Херцеговини и Хрватској, гдје су неки убијени, а остали ужасно мучени.

Припадници хрватских формација су 6. априла у ресторану фирме "Квалитет" у Купресу сакупили шездесетак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу /26/ и Драгана Челебића /26/.

Наредног јутра, хрватски војници су заробљене Србе, полуголе, по снијегу и хладноћи, тјерали да ходају према 23 километра удаљеној Шујици и на том путу из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића /46/.

Од Шуице су их истог дана камионом превозили до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали.

По доласку у Сплит, један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему /47/, који је од ударца пао и ударио главом о ивичњак, након чега му је пјена ударила на уста, а након неколико дана умро је у затвору.

У Сплиту су их заточили у злогласни логор "Лора" и ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара. У "Лори" је услиједио наставак мучења: спајање на индукторску струјупољског телефона, "самоударање" главом у зид, међусобно ударање заробљеника…

Након шест дана проведених у "Лори" камионима их довозе у Задар, гдје их раздвајају у двије групе и гдје се наставља мучење.

Након два дана проведена у Задру, поново их товаре у камионе, с тим да су претходно осморицу издвојили: Љупка Милића /51/ и његовог брата Ратка /54/, Спасоја Канлића /35/, Славка Драгољевића /46/, Душана Никића /41/, Мирка Чивчића /30/, Душана Милишића /33/ и Јову Марића /49/.

Остале довозе у Еминово село код Дувна, гдје су их поново малтретирали и иживљавали се над њима.

Након два дана одвозе их у Вргорац, али не све - и овдје су осморицу издвојили: браћу Драгана /32/ и Миливоја /38/ Машића, браћу Радована /40/ и Марка Машића /41/, Ратка Лугоњу /30/, Ђоку Марића /60/, те Николу /35/ и Душана /27/ Дувњака.

У Вргорцу је услиједило исто малтретирање као и на претходним локацијама, па је од батина у ћелији умро Миле Спремо звани Мигац /47/, кога су логораши морали покопати у оближњем каменолому.

Након шест дана проведених у Вргорцу, преживјеле заробљенике одвозе у Љубушки, гдје остају још двадесетак дана и поново пролазе злостављање.

Преживјели заробљеници размијењени су 14. маја 1992. године у Житнићу код Дрниша.

Један од њих Стојан Зубић /67/ размијењен је на носилима и умро је од повреда три дана касније у книнској болници.

Купрешки свештеник Зоран Перковић /33/, који је заробљен са осталим Купрешацима и један од најжешће малтретираних, размијењен је на истом мјесту девет дана раније, а на размјену је дошао са осам сломљених ребара.

Посмртни остаци двојице Спрема предати су српској страни у новембру 1993. године.

До данас се не зна судбина 16 заробљених купрешких Срба издвојених у Задру и Еминову селу.

За описану голготу купрешких Срба још нико није одговарао.

"Из одлуке Уставног суда Хрватске у предмету `Зубић против Хрватске` од 26. септембра 2024. године дознајемо да купрешке жртве на хрватској страни нису ни евидентиране. Од око 5.000 Срба по попису из 1991, на Купрешкој висоравни их сада живи 500 до 600", наводе из "Веритаса".