Ђаво је отац лажи. Лаж је директно пропорционална гордости која је слиједи. Господ понављајући Исаију изоставља личну замјеницу коју с правом као Бог може да употријеби. Покретање завјера и завођење људи једно је од главних демонских својстава које је преузео човјек. Та чињеница заправо од постанка га не спречава да иде тим путем. Напротив. Не рачунајући на последице, лаж људима који је слиједе даје сигурност када по њој живе. Зашто? Једноставно је. Лаж је сврсисходнија јер се лакше уклапа у њихов начин постојања и живот који нема дубље духовне садржине, а који сачињава празнина „од корица до корица“. У ту духовну празнину уколико се не усељава Истина, тј. Бог, на његово мјесто неко мора доћи. Следствено томе, лаж није Исусов пут. Господ је рекао да једино Истина ослобађа (Јн 8, 32). Истина коју Он оличава и даје је по милости коме хоће (Рим 9, 16). Коме хоће! Не коме се заломи или ко из прикрајка заверенички процјени да је подобност задовољена.

Из Павлових посланица као и Предања Цркве знамо да је често ђаво опонашао и представљао себе за анђела. Завереничке лажи нису ништа друго него демонско маскирање у лик анђелски у коме се демон издаје за „преведног и истинског судију“. Као што зло нема своју суштину, тако ни лаж која из ње извире нема темељ постојања. Да би егзистирала лаж и завереничко, демонско комплотсво мора да барата елементима истине и праведности (полуистинама) или апсолутним измишљотинама, еда би добили жељени облик макар – каквог постојања. Дар и способност увиђања оних који желе у сваком добу хришћанства да нас обману и пљуну у лице завереничким лажима, заправо је својеврсна харизма. У добу антихуманизма и егоизма које захтјева највећу марљивост у том уочавању, уистину су у предности они којима је дато да се послуже снагом простог констатовања свијета око нас. Отац лажи да би преварио прародитеље рекао им је полуистину помјешану са лажима. Он није говорио о последицама нити спомиње цјелину. Искључиво се служи лажима и полуистинама. Истина је по православном богословљу оно што подразумијева постојаност Божију, а не људску измишљотину. Она је личносног карактера, док је завереничка лаж индивидуалистичка. Дефиниција Истине и Личности историјски настаје у труду кападокијских Отаца да објасне како је Бог један, а Тројичан. Ту долази до другачијег приступа Истини. То видимо кад Пилат пита Христа: „Шта је Истина?“ Црква је та коју даје Христос као приступ истини у заједници. Постоје двије врсте партиципирања у истини: 1. Погрешан – у коме појединац у глави има погрешан начин постојања, иако рјечит, нема апсолутно никаквог удиоништва у истинитости. 2. Правилно гледиште – у коме личност без нарочите речитости о Истини заједничари са Христом.

Consensus patrum у вези са Истином како је Црква поматра није, дакле, нека произвољна омилија о међуљудским односима. То је укотвљеност на самом Господу као Истини, која се даље развија у вјечни живот. Ту нема мјеста ни прилике за нечистоћу лажи и завереништва, хилариусних смицалица које су гадне пред Господом. Нарочито оне оприсутњене међу хришћанима. Папа римски Франциско прецизно говори управо о  херменеутици завере. О дубоком разлучивању и расуђивању шта Господ жели од нас. Жели ли Господ лаж и заверенике који су га убили или жели смиреност Крста и трпљење у љубави, које обара сотону с неба. Смицалице које се свакодневно подмећу као истините вриједности на мјесту једне културе, друштва и цивилизације, не приличе ни примитивизму варварски непросвећених племена. Ријечи без смисла, галиматијаси праћени бујицом бијеса и мржње постају колоквијални норматив и етички кодекс.

Лијек за то јесте свакодневна примјена Еванђеља која побјеђује сплетке зла. У том контексту је папа римски упозоравао више пута црквене администрације по свијету: „Каква нам је корист добити цијели свијет ако живимо у загушљивом амбијенту дворских сплетки које суше наша срца и спречавају мисију Христову.“

ЦРКВА ЈЕ СТУБ И ТВРЂА ИСТИНЕ И У ЊОЈ НЕМА МЈЕСТА ЛАЖИ И НЕПОДОПШТИНИ!

Пише: Ђакон мр Божидар Васиљевић