Власти Федерације БиХ спријечиле су 19. септембра 2003. године чланове Савеза логораша Републике Српске да у бившој касарни "Виктор Бубањ" у Сарајеву поставе спомен-плочу као знак сјећања на страдање неколико хиљада затворених и око 500 убијених Срба док је касарна била ратни логор.

О злочинима у логору "Виктор Бубањ", који је високи представник Педи Ешдаун својим актом након рата наметнуо за Суд БиХ, поједини логораши написали су књиге у којима су до детаља објаснили како се поступало са њима.

Страхиња Живак је у "Виктору Бубњу" и Централном затвору провео двије и по године прије него што је изашао у новембру 1994. године.

Он је у логору "Виктор Бубањ" био под истрагом осам мјесеци. Након силних испитавања, на основу изнуђеног исказа, без свједока, оптужен је да је, наводно, "имао утицај у подјели БиХ".

За све то вријеме спавао је на бетону и дијелио просторију са још 16 људи у шест квадрата. Током суђења уопште није имао правну заштиту.

У књизи "Живим да свједочим" пише о монструозним иживљавањима, силовањима и убиствима српских затвореника.

- У затвору је било и жена. Кроз решетке сам видио 33 жене које су изводили у шетњу. Било је и трудница. Било је и читавих породица. Једну ретардирану дјевојчицу страшно су малтретирали, а оптуживали су је да је снајпериста. Полицајци су увече пили и послије 22.00 часа одводили жене - наводи Живак.

Свједоци су годинама послије рата наводили кавим су страшним тортурама били подвргнути у логору "Виктор Бубањ".

Бројна су свједочења о пребијању људи кундацима, цокулама, бејзбол палицама, па чак и необрађеном даском.

Жене су свједочиле да су из логора "Виктор Бубањ" силом одвођене у хотел "Загреб", у центру Сарајева, који је био нека врста јавне куће у којем су силоване логорашице.

Затворени Срби извођени су на лажна стријељања и враћани у ћелије уз обећање да ће их "убити сутра".

О злостављању и убиствима у логору "Виктор Бубањ" постоје и свједочења "инсајдера" и она су већ годинама позната јавности, али ни то Тужилаштву БиХ до сада није много значило.

Марко Микеревић, који је током рата био мобилисан као судија поротник у Окружном војном суду у Сарајеву, у књизи "Сарајевски казани смрти" тврди да су за злочине у овом логору знале најистакнутије личности тадашње бошњачке политике.

У својој књизи, која је изашла из штампе још у новембру 2004. године, Микеревић је оптужио Амора Машовића да је од управника и стражара логора тражио искључиво мртва тијела логораша да би их потом размјењивао са српском страном за заробљене муслиманске борце.

Машовић је ове оптужбе јавно одбацивао, али није познато да ли су га истражиоци Тужилаштва БиХ икада саслушали поводом тих оптужби.

Према Микеревићевом свједочењу, у овај логор често су долазили и Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Мустафа Церић, Расим Делић, Сефер Халиловић, Драган Викић и остали високи политички и војни функционери ратне муслиманске владе у Сарајеву.