За Србе је ОХР одавно непожељан у БиХ, ни Хрвати нису одушевљени али ипак наступају дипломатски, док су Бошњаци, задовољни потезом Валентина Инцка на његовом одласку, заборавили на све раније примједбе да поједини високи представници нису радили довољно на јачању БиХ и санкционисању оних који раде супротно.
Тако, у најкраћем, изгледа однос политичких представника у БиХ према ОХР, иако су сви они, као и све потписнице Дејтонског споразума 1995, пристали на институцију високог представника.
Шта се десило и у ком тренутку је ОХР за пола БиХ, плус за Русију и Кину, постао сувишан?
Добар дио одговора на то питање лежи у Дејтонском споразуму у коме пише да се високи представник именује „у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности УН“. Управо то је разлог због кога Бањалука, али ни Москва ни Пекинг, не признају најновијег високог представника, Кристијана Шмита, јер за њега није гласао СБ УН.
Међутим, ОХР је за Српску постао дио проблема далеко прије Шмита. Срби никада неће опростити смјене функционера и наметање закона уз кориштење тзв. „бонских овлаштења“ којих нема у Дејтону. Њих је Савјет за провођење мира (ПИК) донио на састанку Бону, у децембру 1997, „разрађујући“ Анекс 10 Дејтона.
Младен Иванић, бивши члан Предсједништва БиХ и бивши министар спољних послова у БиХ, каже да је све негативно почело с Карлосом Вестендорпом (од 1997. до 1999.) и Волфгангом Петричем (од 1999. до 2002), али да је „врухац ипак био Педи Ешдаун“, који је високи представник био након Петрича.
Једино првог високог представника, Карла Билта, Српска неће памтити по лошем.
– Рекао бих да Билт никако није ни користио овлаштења, Вестендорп и Петрич по мало, али је врхунац ипак био у доба Ешдауна. То је заиста било недемократско понашање, наметење свега живог, властитих визија и концепције, што је у то доба пролазило, јер на међународној сцени није било ове врсте односа. Русија је мање или више све то толерисала, није се нешто најдиректније супростављала и Ешдаун је имао најшири могући простор за такву врсту дјеловања. Тада је то почело и то је неки образац који је био прихваћен, посебно од стране Бошњака. Онда су сви они који су боравили у Сарајеву били притиснути да слично раде и тако се ушло у тај зачарани круг – каже Иванић за Српскаинфо.
Баш у вријеме када се гласно причало да БиХ из „дејтонске треба да пређе у бриселску еру“, што значи да од ОХР палицу треба да преузме ЕУ, чији члан БиХ жели да постане, услиједио је потез Инцка – наметање измјена Кривичног закона БиХ којима забрањује негирање геноцида у Сребреници, што је довело до блокаде рада институција БиХ од стране представника РС.
На питање да ли је Инцко точак вратио уназад, Иванић каже да је то био катастрофалан потез који је толико продубио негативне односе да он то не може ни да објасни.
– С тим да се мени та прича о бриселској и дејтонској БиХ уопште не свиђа. Мислим да је БиХ могућа једино као дејтонска, а да пут ка Бриселу зависи од политичке воље партнера да се усаглашавају, а не да користе бриселски пут за унутрашње преуређење, што је очита стратагија једног дијела бошњачке политике – закључује Иванић.
Када је ријеч о Кристијану Шмиту, Иванић каже да не вјерује да ће Њемачка, као држава из које долази, бити опредијељена за ту врсту понашања какву је својевремено имао Педи Ешдаун.
– Врло добро знам, из контаката које сам имао са госпођом Меркел, да она такве ствари апсолутно не прихвата. Ипак је Њемачка демократска земља и она неће злоупотребљавати, по мом увјерењу, бонска облаштења, него ће настојати да демократским механизмима, а рекао бих доминантно борбом против корупције, утиче на промјену климе. Не очекујем драматичне потезе – закључује Иванић.
Истовремено, чланица Предсједништва СДА и посланик у ПС БиХ, Алма Чоло, сматра да ОХР никад није био дио проблема у БиХ. Она тврди да су високи представници стално радили на побољшању оних ствари које нису ријешене у потпуности Дејтонским мировним споразумом.
– Знате да смо након Дејтона изашли са Уставом који није установио све институције једне функционалне државе, нисмо имали полицију, војску на државном нивоу, нисмо имали фискални систем, јер се држава финансирала путем ентитета. Наравно да је ОХР ту имао кључну улогу, помогао је домаћим политичарима да се успоставе институције на државном нивоу. Мислим да је до сада ОХР радио добро. Промијенио је уставе ентитета, имплементирао одлуку Уставног суда о конститутивности народа. Све дотле док покушава да ријеши проблеме који произилазе из односа одређених политика у БиХ, ОХР је користан у БиХ. Нисам за то да иде из БиХ – каже Чоло за Српскаинфо.
На питање да ли су високи представници правили грешке у БиХ, каже да она то конкретно не зна, али да „вјероватно сви они који су смијењени одлуком високог представника сматрају да је он гријешио“.
– Ја мислим да је високи представник доносио добре одлуке у претходном периоду. Сваки високи представник тако треба да ради. Његова функција по Анесу 10 је да помогне у рјешавању одређених потешкоћа, на начин на који он то процијени да је потребно, у складу с дискреционим правом. Ако имамо одређене потешкоће у функционисању органа, високи представник је ту да помогне да се превазиђу. Ако ми то не можемо сами, мислим да је он користан. Стално политичари из РС и из ХДЗ БиХ кажу ми то требамо сами, али је очигледно да ми то сами не можемо – закључује Чоло.
Подсјећамо, Кристијан Шмит је осми високи представник међународне заједнице у БиХ. Прије њега су, хронолошки, на тој функцији били: Карл Билт, Карлос Вестендорп, Волфганг Петрич, Педи Ушдаун (преминуо 2018), Кристијан Шварц-Шилинг, Мирослав Лајчак и Валентин Инцко.
Према Анексу 10, високи представник или повјереник је надлежан за надгледање и провођење мировног рјешења, да одржава тијесне контакте са свим странама, да олакша рјешење било којих потешкоћа које настану провођењем цивилнога рјешења, ако просуди да је то потребно, затим да периодично извјештава УН, ЕУ, САД, Русију, те друге заинтересоване владе, стране и организације о напретку провођења Дејтона…
Република Српска му замјера што никада није поднио ниједан извештај НСРС, док је предсједник Србије, Александар Вучић, најавио да ће од Шмита тражити да редовно подноси извјештаје Србији.
Професор права, Радомир Лукић, каже да је Карлос Вестендорп почео да користи овлаштења „као да се радило о ванредном стању“, а да су послије њега други високи представници све то увећавали, да би кулминација била с Ешдауном.
– Мислим да ОХР није много помогао изградњи БиХ. Он је помогао само у реновирању фасаде БиХ, с обзиром да су све његове реакције биле насилне и на крају врло неуспјешне – од промјене устава ентитета, сарадње с Уставним судом БиХ у дијелу конститутивности народа, до наметања закона, потпуно суманутог одузимања људских права људима… Све су то поступци који граде фасаду, али не граде унутрашње односе. ОХР је више одмогао неко помогао суштинском конституисању БиХ као државе. Због тога се у очима једног дијела њихових актера практично наметнуо као неко коме је све допуштено, ко ничим није ограничен и ко стално дјелује у ванредном стању – каже Лукић за Српскаинфо.
