За куповину стана у БиХ, уз просјечну плату од 1.680 марака мјесечно, потребно је најмање девет до десет година рада, док у Сарајеву и Бањалуци тај период прелази 12 година, што БиХ сврстава међу европска тржишта са једним од најнеповољнијих односа цијена некретнина и прихода.

Ове процјене заснивају се на теоријском моделу у којем би грађанин цијелу своју мјесечну плату издвајао за стан, без иједне потрошене конвертибилне марке на храну, режије, превоз или било које друге животне трошкове.

У реалним условима, тај однос постаје значајно неповољнији, јер основни трошкови живота, инфлација, раст каматних стопа и кредитно задуживање додатно продужавају вријеме потребно за куповину некретнине и у пракси га чине готово немогућим без двоструких прихода у домаћинству.

ВЕЋИ ЦЕНТРИ

У већим урбаним центрима тај проблем је посебно изражен. У Сарајеву и Бањалуци цијене квадрата крећу се између 3.900 и 4.000 марака, док на појединим атрактивним локацијама прелазе и те износе. Стан од 60 квадратних метара у таквим условима достиже цијену од 230.000 до 240.000 марака, што практично значи да би просјечан радник морао издвајати комплетну плату више од деценије да би дошао до власништва над некретнином, и то без урачунавања свих трошкова живота који у међувремену настављају да расту.

Иако БиХ није обухваћена најновијим европским истраживањима о приступачности становања, домаће тржиште све јасније прати трендове који су већ видљиви у већем дијелу Европе: раст цијена који систематски надмашује раст прихода и продубљује јаз између рада и могућности стицања имовине. Становање се тако постепено помјера из сфере основне животне потребе у сферу економске привилегије, посебно у урбаним центрима.

ШТА КАЖЕ ПРАКСА

Када се урачунају сви пратећи трошкови живота, инфлација и чињеница да се стан најчешће купује путем стамбеног кредита, реални период доласка до властитог дома значајно се продужава. У пракси, отплата кредита се протеже и до 20 година.

Према подацима платформе "Нумбео", европско тржиште некретнина већ показује јасну подјелу на урбане центре у којима је становање постало тешко доступно и оне у којима су цијене и даље релативно усклађене са приходима. У врху те листе налазе се Лисабон и Сплит, гдје је однос цијене некретнине и годишњег прихода домаћинства 18,7 према један, што значи да је потребно готово двије деценије бруто зараде за куповину просјечног стана.

Одмах иза слиједи низ градова попут Прага, Милана, Тиране, Беча, Београда, Париза и Лондона, у којима је за куповину некретнине потребно између 16 и 18 година укупне зараде, при чему се у појединим случајевима додатно повећавају и трошкови кредитирања.

Ови подаци показују да се приступачност становања у Европи све мање разликује по државама, а све више по појединачним урбаним центрима у којима раст цијена надмашује раст прихода и редефинише однос између рада и становања.

Према европским показатељима, у све већем броју градова трошкови становања прелазе препоручени праг од 30 одсто мјесечних прихода домаћинства, што се у економским анализама већ сматра знаком оптерећеног тржишта и снажног притиска на животни стандард.

У таквим условима, како се наводи на платфорmи "Нумбео", све више грађана остаје у дугорочном најму или се задужује на периоде од 20 и више година, чиме се проблем приступачности становања додатно преноси на наредне деценије и генерације које тек улазе на тржиште рада.

СУШТИНСКЕ РАЗЛИКЕ

БиХ припада групи земаља са изразито високим степеном власништва над некретнинама.

Према ранијим анализама, више од 90 одсто домаћинстава живи у стану или кући која је у њиховом власништву, што је знатно изнад европског просјека.

У већем дијелу Европске уније значајан дио становништва цијели живот проводе као подстанари, што додатно наглашава разлике у структури тржишта и начину на који се становање доживљава.

Пише: Вељко Зељковић