- Прије петнаестак година вратио сам се са Новог Зеланда у Братунац и у родном граду провео неколико мјесеци. Волио сам понекад да сједнем у ауто и да се мало провозам по околини. Обично бих отишао до моста, чисто да видим Дрину, онда назад према Сребреници до Жутог моста, затим до Бјеловца и на крају према Кравици, обично до Хранче, а онда натраг у чаршију.

Био је лијеп љетни дан, кренуо сам уобичајеном 'рутом', најпре према мосту. Ту сам се окренуо и пошао назад у Братунац, а онда само пар стотина метара од моста видио старију жену како иде пјешке. Станем, отворим прозор и кажем: Тетка, гдје ћеш?

Жена ме најприје изненађено погледа, а онда топлим гласом рече: У Братунац, сине...

Уђи – рекао сам и отворио врата.

Ма нека, сине, могу ја пјешке...

Ма, уђи – узвратио сам – врућина је, а и подалеко је...

Ушла је. Ево, већ сат времена чекам аутобус, али га нема, ко да је у земљу проп'о. И онда шта ћу, размишљам док он дође, и ја ћу стићи у Братунац...

Гдје живиш у Братунцу? – упитах.

Старица ме погледала и уздахнувши узвратила: Не живим ти ја сине у Братунцу, већ у Коњевић пољу.

Зачудих се. Знао сам да су до рата у Коњевић пољу, које је од Братунца неких 25 километара, живјели углавном муслимани. И откуд сад она тамо?

Извини тетка, али откуд ти у Коњевић пољу?

Е мој сине, дуга је то прича... А онда ми рече да је из Вареша. Муж јој је давно умро, а у рату је изгубила сина јединца. Кад се рат завршио и кад су Срби из Вареша морали да се селе, стигла је у Братунац, а локалне власти су јој додијелиле једну кућу у Коњевић пољу.

Стигосмо у Братунац и она рече да је оставим на аутобуској станици, а онда ће аутобусом кући.

Ма нека, тетка – одговорих – ја ћу те одвести.

Ма јок сине – узвикнула је – фала теби што си ме довде довез'о...

Тетка – био сам упоран – ко зна кад ће аутобус... А ионако морам у Милиће – слагах – тако да ми је то успут.

Добро, дијете, ако је тако... Али ниси мор'о, шта сам све у животу претурила преко главе, ово ми није ништа.

Успут је замолих да ми детаљније исприча своју 'животну причу'.

Сине, шта да ти кажем... Муж ми је радио у руднику. Али је рано оболио и несретник умре, а није им'о ни четерес година. Сина сам подигла сама, био је изучио за електричара и радио исто у руднику. Им'о је цуру, из Бистрика код Вареша, и хтио је да се жени, а онда поче несретни рат. Узеше га у војску, ратов'о је несретник свуђе по Босни, а онда на Грмечу, неђе пред крај рата, изгуби главу... Сахранила сам га у Варешу, а онда дођоше и рекоше ми да морам да се селим... Ето сине, тако ти је било...

Ућутала је за тренутак, марамом обрисала сузу, а онда додала: Лијеп је Братунац, али ми недостаје мој Вареш. Највише сам вољела кад зими падне снијег и онда онако све бијело, свуда снијег и бијеле магле изнад Вареша...

Обрисала је још једну сузу. А најтеже ми је што не могу да одем до гробља и видим мог Милутина и сина Радивоја...

Стигосмо у Коњевић поље. 'Оћеш сине на кафу? – упитала је.

Не знам, тетка, морам у Милиће – слагах поново.

Ма стићеш болан, ајде сврати, љуби те мајка, имам и ракије, ако 'оћеш...

Одлучим да свратим. Стара кућа под брегом, паркирам испред, онда уђемо унутра. Прво што ми је пало у очи је био стари ћилим на поду, схватим да је остао иза старих власника, муслимана. Сједам на стари кауч, и док бака прави кафу на зиду угледам икону. И као да је прочитала моје мисли бака се окрену и рече: Видиш, сине, шта ти је живот... Ово ти је кућа неких Османовића. И они су несретници у рату изгубили сина. Сад живе неђе око Тузле, не знам ни ја тачно. Ово је све њихово, и ћилим и кауч, и шпорет... А и ја сам у Варешу све оставила. Само сам донијела ову икону – рече и руком показа на зид. 'Оћеш ракију, сине?

Нећу тетка – рекох. Крајњим напором сачеках да кафа буде готова, попих је, а онда рекох: Тетка, извини, али стварно морам да идем.

Ма сједи сине – рекла је – ево насућу ти једну ракију. Јој љуби те мајка, да само знаш како ме подсјећаш на мог Радивоја...

Не могу тетка, вјеруј ми, а и не смијем јер возим – рекао сам, једва задржавајући сузе.

Устао сам и кренуо. Поздравили смо се, а онда сам ушао у ауто... И док сам одлазио испред старе куће испод брега, за мном су путовале ријечи: Хвала ти сине што си ме довез'о... Љуби те мајка... Исти си мој син Радивоје...

Било је то прије петнаест година. Не знам да ли је добра старица из Вареша још увијек жива. Али знам да је широм Босне остало много мајки које су изгубиле синове и које су у самоћи чекале да им неки случајни пролазник закуца на врата и бар на тренутак их подсјети на њихову изгубљену дјецу.

И сад, послије свих ових година, знам да рат никад никоме није донио ништа добро. Само несрећу, јад и биједу. -

Жељко Продановић, преноси "Деспотовина"