- Prije petnaestak godina vratio sam se sa Novog Zelanda u Bratunac i u rodnom gradu proveo nekoliko mjeseci. Volio sam ponekad da sjednem u auto i da se malo provozam po okolini. Obično bih otišao do mosta, čisto da vidim Drinu, onda nazad prema Srebrenici do Žutog mosta, zatim do Bjelovca i na kraju prema Kravici, obično do Hranče, a onda natrag u čaršiju.

Bio je lijep ljetni dan, krenuo sam uobičajenom 'rutom', najpre prema mostu. Tu sam se okrenuo i pošao nazad u Bratunac, a onda samo par stotina metara od mosta vidio stariju ženu kako ide pješke. Stanem, otvorim prozor i kažem: Tetka, gdje ćeš?

Žena me najprije iznenađeno pogleda, a onda toplim glasom reče: U Bratunac, sine...

Uđi – rekao sam i otvorio vrata.

Ma neka, sine, mogu ja pješke...

Ma, uđi – uzvratio sam – vrućina je, a i podaleko je...

Ušla je. Evo, već sat vremena čekam autobus, ali ga nema, ko da je u zemlju prop'o. I onda šta ću, razmišljam dok on dođe, i ja ću stići u Bratunac...

Gdje živiš u Bratuncu? – upitah.

Starica me pogledala i uzdahnuvši uzvratila: Ne živim ti ja sine u Bratuncu, već u Konjević polju.

Začudih se. Znao sam da su do rata u Konjević polju, koje je od Bratunca nekih 25 kilometara, živjeli uglavnom muslimani. I otkud sad ona tamo?

Izvini tetka, ali otkud ti u Konjević polju?

E moj sine, duga je to priča... A onda mi reče da je iz Vareša. Muž joj je davno umro, a u ratu je izgubila sina jedinca. Kad se rat završio i kad su Srbi iz Vareša morali da se sele, stigla je u Bratunac, a lokalne vlasti su joj dodijelile jednu kuću u Konjević polju.

Stigosmo u Bratunac i ona reče da je ostavim na autobuskoj stanici, a onda će autobusom kući.

Ma neka, tetka – odgovorih – ja ću te odvesti.

Ma jok sine – uzviknula je – fala tebi što si me dovde dovez'o...

Tetka – bio sam uporan – ko zna kad će autobus... A ionako moram u Miliće – slagah – tako da mi je to usput.

Dobro, dijete, ako je tako... Ali nisi mor'o, šta sam sve u životu preturila preko glave, ovo mi nije ništa.

Usput je zamolih da mi detaljnije ispriča svoju 'životnu priču'.

Sine, šta da ti kažem... Muž mi je radio u rudniku. Ali je rano obolio i nesretnik umre, a nije im'o ni četeres godina. Sina sam podigla sama, bio je izučio za električara i radio isto u rudniku. Im'o je curu, iz Bistrika kod Vareša, i htio je da se ženi, a onda poče nesretni rat. Uzeše ga u vojsku, ratov'o je nesretnik svuđe po Bosni, a onda na Grmeču, neđe pred kraj rata, izgubi glavu... Sahranila sam ga u Varešu, a onda dođoše i rekoše mi da moram da se selim... Eto sine, tako ti je bilo...

Ućutala je za trenutak, maramom obrisala suzu, a onda dodala: Lijep je Bratunac, ali mi nedostaje moj Vareš. Najviše sam voljela kad zimi padne snijeg i onda onako sve bijelo, svuda snijeg i bijele magle iznad Vareša...

Obrisala je još jednu suzu. A najteže mi je što ne mogu da odem do groblja i vidim mog Milutina i sina Radivoja...

Stigosmo u Konjević polje. 'Oćeš sine na kafu? – upitala je.

Ne znam, tetka, moram u Miliće – slagah ponovo.

Ma stićeš bolan, ajde svrati, ljubi te majka, imam i rakije, ako 'oćeš...

Odlučim da svratim. Stara kuća pod bregom, parkiram ispred, onda uđemo unutra. Prvo što mi je palo u oči je bio stari ćilim na podu, shvatim da je ostao iza starih vlasnika, muslimana. Sjedam na stari kauč, i dok baka pravi kafu na zidu ugledam ikonu. I kao da je pročitala moje misli baka se okrenu i reče: Vidiš, sine, šta ti je život... Ovo ti je kuća nekih Osmanovića. I oni su nesretnici u ratu izgubili sina. Sad žive neđe oko Tuzle, ne znam ni ja tačno. Ovo je sve njihovo, i ćilim i kauč, i šporet... A i ja sam u Varešu sve ostavila. Samo sam donijela ovu ikonu – reče i rukom pokaza na zid. 'Oćeš rakiju, sine?

Neću tetka – rekoh. Krajnjim naporom sačekah da kafa bude gotova, popih je, a onda rekoh: Tetka, izvini, ali stvarno moram da idem.

Ma sjedi sine – rekla je – evo nasuću ti jednu rakiju. Joj ljubi te majka, da samo znaš kako me podsjećaš na mog Radivoja...

Ne mogu tetka, vjeruj mi, a i ne smijem jer vozim – rekao sam, jedva zadržavajući suze.

Ustao sam i krenuo. Pozdravili smo se, a onda sam ušao u auto... I dok sam odlazio ispred stare kuće ispod brega, za mnom su putovale riječi: Hvala ti sine što si me dovez'o... Ljubi te majka... Isti si moj sin Radivoje...

Bilo je to prije petnaest godina. Ne znam da li je dobra starica iz Vareša još uvijek živa. Ali znam da je širom Bosne ostalo mnogo majki koje su izgubile sinove i koje su u samoći čekale da im neki slučajni prolaznik zakuca na vrata i bar na trenutak ih podsjeti na njihovu izgubljenu djecu.

I sad, poslije svih ovih godina, znam da rat nikad nikome nije donio ništa dobro. Samo nesreću, jad i bijedu. -

Željko Prodanović, prenosi "Despotovina"