Кронштат, стара руска поморска тврђава поред Санкт Петербурга, купао се у пријеподневном сунцу тог 28. јула 1823. прије пуних 200 година. Маса људи са кеја је узбуђено посматрала војни брод "Предпријатије" (подухват, смјелост) који се спремао да Финским заливом исплови ка Балтику.

Са дивљењем су пратили како десетине високо увјежбаних морнара врви уз љествице до врхова јарбола и ките се по крстовима катарки, дријешећи и праћајући једра. Са командног моста су се чуле реске заповијести официра: "Хитро горе, на подизач пречке, спуштај једра, притегни, јаче, јаче, разапни вршњаче и шљемењаче, једра у вјетар, враћај кормило под­ вјетар ..."

По такту су затезана једрена ужад "оглава и узди", док су колотури шкрипутали. Већ послије два минута, као снијег бијела једра напе слаб сјевероисточњак и брод, који је био сидрен кљуном у вјетар, почиње полако да се ротира и покреће. Са обале стижу поздрави машућих марама и шешира групи цивила која са палубе отпоздравља. Они чине прву руску научноистраживачку експедицију за пут око свијета, састављену од научника разних профила.

На мосту, уз капетана Коцеба, стоји и салутира стасит и ко роса млад штурман поручник циркум-навигатор Степан Михаилович Вукотич, који је прије 23 године рођен у Грбљу у Боки у братству Вукотића, кад је крштен и уписан у црквене књиге као Стефан, син Михаила.

Тај млади Србин је 1808. приспио на Крим заједно са стрицем Јованом, искусним поморцем руске флоте, послије њеног напуштања Боке. Он се већ са 16 година истиче као најдаровитији кадет своје генерације у Поморској школи у Николајеву, у којој је десетак година раније директор био чувени руски адмирал, Србин, гроф Марко Војновић. Стефан са 20 година има чин гарде марина, а потом је, постигавши високе оцјене, три-четири године прије својих "класића" ванредно унапријеђен у чин навигационог официра. Тад, као најбољи у класи, добија част навигатора управо на броду "Предпријатије" да би постао први Србин и јужни Словен који ће опловити око свијета.

О значају ове истраживачке експедиције говори и то да је за њу у бродоградилишту Окхта изграђен и у маје те 1823. поринут нов поуздан једрењак из класе "слоп", дуг 39,6 и широк 11,5 метара, са три јарбола, 24 топа и са 134 посебно пробрана морнара.

Није то за Стефана била мала част, а богами ни одговорност. Сем тога није смио окрњити велику славу бокељских помораца у руској морнарици, а посебно углед чувених адмирала и капетана из властите лозе са дугом поморском традицијом.

Једрењак је пловио Балтичким морем, сидрећи се у Копенхагену и Портсмуту, прије него што је пребродио Атлантик по дијагонали. Послије Рио де Жанеира опловио је рт Хорн и пристао у Концепсион. Одатле је препловио Пацифик, стигавши у Петропавловск на Камчатки, те на обале Јужне Аљаске, Сан Франциска и Калифорније. Поново је навигао Пацификом, свраћајући на Хаваје, Микронезију и Филипине, па упловио у Индијски океан. Даље је наставио према Јужној Африци и око рта Добре наде дошао до острва Свете Јелене. Данима је Вукотић је у својој кабини био нагнут над гомилом поморских карата уз секстант, хронометар и компас и у разне табеле уносио прецизне рачунице и податке. Брод опет пређе Атлантик па приста на докове Портсмута и Копенхагена. И коначно након три године ове епске пловидбе "Предпријатије" 10. јула 1826. упловљава у матичну луку Кронштат, којом ће нешто касније командовати Стефанов рођак контраадмирал Петар Вукотић.

Дочек је био невиђено свечан. Бојни бродови су били свечано окићени "заставним накитом", а уз салве бродских топова трубиле су сирене за маглу. На усидреном бродовљу, постројени морнари су дизали капе уз громко "ура, ура, ура", док је са обале поздрављала маса одушевљеног народа, уз шпалир кадета и војну музику.

За овај велики подухват поручнику Вукотићу је додијељен чин лајтнанта и Орден св. Ане на огрлици, те посебна новчана награда. Високо је оцијењена његова навигација често без прецизних поморских карата, а негдје их није ни било, већ их је он у ходу сачинио.

Ускоро постаје капетан школског брода "Голупка", на којем обучава младе кадете. Недуго потом Вукотић је заповједник великог линијског војног брода "Кулм" и прекоредно добија чин капетана. Међутим, болест га присиљава да на копну настави службу предавача у Петроградској официрској школи. Нажалост, овај перспективни официр заувијек је спустио своје једро са свега 33 године живота.

Приморски Срби

У приморју, од ријеке Бојане на југу до ријеке Цетине на сјеверу, Срби живе више од 1.300 година, а њихове средњовјековне државе тим простором су господариле скоро 700 година. Још почетком 10. вијека Захумљани су имали јаку морнарицу, а њихов архонт Михајло Вушевић, заробио је сина млетачког дужда и освојио византијски град Сипонт у јужној Италији. У приморју је Свети Сава основао и прве епархије Српске православне цркве, ону на Михољској превлаци давне 1219, а управо из грбаљског Бигова Растко Немањић се бродом запутио у Свету земљу. Бока Которска је у вријеме Немањића била важан центар поморства и трговине, а Котор "вјерни сербски, стони, љубљени и славни град" Стефана Немање. У то вријеме је 12 Бокеља чувало српску заставу при ратним походима и на мору и на копну. Послије пропасти српске средњовјековне државе, стотине бокељских капетана стекло је велику славу пловећи под заставама Венеције, Аустрије, Русије, Енглеске и низа других земаља.

По паду Млетачке републике 1805. Бока је имала мноштво мањих лађа за јадранску пловидбу и 400 великих "патентираних" бродова који су по свјетским морима поносно носили имена: "Милош Обилић", "Цар Лазар", "Мајка Славија", "Бан Јелачић", "Цетиње", "Јединство", "Зора", "Слобода" итд. Наполеонов маршал Мармон, управитељ Далмације, тада пише: "Становници Котора, који су двије трећине православци, готово без изузетка се баве поморством." До средине 19. вијека двјема трећинама бродовља аустријске трговачке флоте заповиједају бокељски капетани.

Бокељи су као Срби двију конфесија посебно радо служили у руској морнарици, што се може тумачити једино као израз великог општесловенског патриотизма. Они се масовно одазивају на позив Петра Великог, који је од Русије стварао поморску силу. Цар младиће из племићких кућа шаље у разне поморске земље да изуче за будуће капетане. Тако и у Пераст, 1698. с благословом Млетачке републике, долази 17 питомаца које ће наутици, хидрографији и бродоградњи учити чувени капетан Марко Мартиновић (1663-1716) уз школска путовања по Јадранском и Средоземном мору.

Бокељи су Руској ратној морнарици током три вијека, уз стотине морнара и официра, дали и петорицу славних адмирала: Матију Змајевића, адмирале грофове Војновиће Марка и Јована, те Вукотиће, контраадмирала Николу и вицеадмирала Петра. За побројати све њихове заслуге, ратне побједе и силна одликовања, којима их је обасипао руски двор, требала би читава књига. Зато помињемо само дјелић тога.

Пераштанин Матија Змајевић (1680-1735) у руску службу је ступио 1712. и врло брзо се истакао у рату са Шведском. Убрзано напредује и 1719. постаје контраадмирал, а послије три побједе над Швеђанима и адмирал балтичке флоте 1727. Међутим, убрзо је због озбиљних оптужби смијењен и затворен, али га спасава утицајни Херцеговац, савјетник Петра Великог, гроф Сава Владиславић, који га је и до тада помагао у каријери.

Гроф Марко Војновић (1732-1807), потомак старе племићке породице из Херцег Новог, био је знаменити руски адмирал који је формирао прве руске луке на Каспијском мору. Организује и командује првом Црноморском флотом те луком у Севастопољу од 1786. Славодобитник је великих побједа над Турском флотом, попут оне код Змијских острва 1788, којом Русија оствари трајну превласт на Црном мору. Године 1801. добија највиши чин адмирала флоте. Под његовом командом су пекли занат каснији велики руски адмирали Ушаков и Сењавин. Његов угледни рођак, гроф Јован Војновић истакао се у многим биткама са Турцима, посебно код Патраса и Бејрута, окончао је службу као контраадмирал на Каспијском мору.

Контраадмирал Никола Вукотић био је врло цијењен поморац, са знатним заслугама у рату с Турцима. Током каријере борио се у Црном мору, делти Дунава, Босфору итд, па 1850. добија чин контраадмирала. Његов рођак Петар Вукотић (1793-1863), у руској служби од 1810, испољавао је велику храброст и ратно умијеће у важним биткама. Каријеру је окончао као командант ратне луке Кронштат, а у међувремену је обучавао младе штурм кадете.

Осим поменутих адмирала,  у руској историји су златним словима исписана имена преко 20 даровитих и храбрих генерала Срба, а било је и поморских капетана који су постали познати руски генерали копнене војске, попут чувених Петра Ивелића, Александра Војновића и Платона Вукотића. Ове три чувене српске породице дале су Русији преко 15  највиших официра.

Гријех је не поменути и истакнуте бокељске команданте бродова и ескадри, попут Николе Војновића, који са адмиралом Ушаковом освоји Анкону, затим Јована Паликућу, Јована Бијелића, Јована Кнежевића, Ивана Михајловића и Ивана Ивановића, Петра Ђају Бјеладиновића, па морске хајдуке, корсаре: Јока и Илију Црногорчевића, Шпира и Марка Пјешивца, Сима Желалића, Марка Радимира, Михаила Вучетића, Ђорђа Стојковића, Божидара Цицовића и многе друге. Јоко Костић (капетан Џемс) је достигао високо командно мјесто у енглеској ратној морнарици.

Чак 65 братстава су дала угледне поморце, као: Комненићи, Цочићи, Ивановићи, Накићеновићи, Ђурашевићи, Желалићи, Маловићи, Илићи, Ђурановићи, Марковићи, Поповићи, Мрше, Перовићи, Кажанегре и други.

Ни грчки устанци против Турака нису могли проћи без учешћа српских помораца, који се одазваше позиву "Хетерије", ношени хришћанском солидарношћу. Ту се истакоше одважни капетани: Шпиро Алексић, Марко Радуловић, Нико Јанковић, Глиго Маџор, Јоко Милиновић, Нико Липовац, Јосип Вицковић, браћа Шпиро и Драго Поповић, а Васо Брајовић из Мојдежа је чинио чуда од јунаштва.

Срби двају вјера

"Кад Млеци подјармише Боку, одмах кренуше са покатоличавањем, најпре племства којем почеше и талијанчит презимена", пише Симо Матавуљ. Упркос томе, они задржаше снажан осјећај и свијест о свом српском поријеклу, посебно Бока и Дубровник. Послије ће и Аустро-Угарска настојати  да свом животу у царевини да католички карактер и доминацију. Дио тог плана је и агресивна акција политичког Загреба да сви јужнословенски католици морају постати Хрвати. Становници Боке и Дубровника, заједно католици и православни, 1848. пишу одговор Хрватском сабору да Бока и Далмација припадају "Славено-сербској народности". Недуго потом которски бискуп Калођера 1859. формира Бокељску морнарицу, као католичку организацију са нескривеном намјером да она преузме традицију Которске морнарице, која је постојала као организација на српским темељима још од 9. вијека. Као одговор на ту игру Беча и Загреба, Бокељи формирају Српску народну гарду 1862, што је био прст у око властима.

О српству Далмације, а посебно дубровачког племства и помораца донијећемо посебну "шторију".

За кратко ћемо се вратити и на почетак ове приче. Наиме, захваљујући хрватским ауторима поморских енциклопедија и друге литературе из те области, деценијама уназад се писало како је капетан Иво Визин први јужни Словен који је опловио око свијета (1852-1859), а да о подвигу Стефана Вукотића није било ни слова све до уназад неколико година.

Знамо се добро да бисмо вјеровали у случајност.

То уопште и не чуди узме ли се у обзир вишевјековни тренд кривотворења и потирања српске традиције у приморју, уз перфидну кроатизацију тих људи и простора. Елем, Визинов подухват је изведен 33 године послије Вукотићевог и одвијао се у склопу његових редовних трговачких послова током седам и по година, а да се није ни вратио у почетну луку. Успут буди речено, и оно "јужни Словен" је натегнуто, јер он је потомак италијанске породице која се стотињак година прије његовог рођења 1806. из регије Фриули доселила у Прчањ.

Српска трговачка флота

Руски  професор В. Ј. Григорич тврди да су за нагли развој јужне Русије и градова Одесе, Херсона и Маријупоља најзаслужнији српски трговци, бродовласници и банкари. Ту прије свега помиње моћне трговачке породице из Трста Ризниће и Гопчевиће, који су ту пренијели дио својих послова. Јован Ризнић, најбогатији и најутицајнији од њих, био је предсједник Одесе, директор главне кијевске банке, царев савјетник и мецена умјетности. Ништа мање значајан био је и Спиридон Гопчевић, за њима слиједе: Марко Гојковић, Шпиро Војновић, браћа Митровићи, браћа Сенићи, браћа Јанковићи, Павковићи, Лазаревићи, Миловићи, Вукасовићи, Супичићи и други. Извоз жита у западну Европу био је најуноснији посао.

Ако је Одеса била главно трговинско средиште на Црном мору, то је свакако био Трст на Медитерану током 19. вијека. Постојале су јаке пословне везе ова два града, а главни мотор њиховог привредног успона били су српски бродовласници и трговци. Трст, као слободна и највећа лука Аустрије, привлачио је српске трговце, међу првима Сарајлије: браћу Ризниће, браћу Николиће, Јована Ћирковића, Јова Милетића и Теодора Мекшу,  из Требиња је дошао чувени Јован Куртовић, затим Цвјетко Јовановић, Драго Тодоровић, Петар Паликућа, Мостарац Ристо Шкуљевић и други, а из Боке се населише Поповићи, Гопчевићи, Вучетићи, Милиновићи, Трипковићи и многи други. Учвршћујући своје везе међусобним женидбама и кумствима, посташе најјача трговачка групација, о чијој моћи говоре њихове раскошне палате у Трсту, док је њихово бродовље пловило до обала Америке, Африке, Индије итд.

Један од највећих био је Требињац Јово Куртовић. Послове грана између Смирне, Скадра, Амстердама, Беча и Прага гдје су му браћа држала филијале. Има флоту од 40 бродова и 1782. отвара прву редовну линију Европа - Америка између Трста и Филаделфије. Управо његов брод је први прошао кроз Суецки канал. Сарајлија Стефан Ризнић је са својих 50 лађа био велико пословно име у Аустрији, а његов већ поменути син Јован постаће велики магнат у Одеси. Један од најокретнијих и најумнијих био је Спиридон Гопчевић, са своја 33 велика једрењака највеће тонаже у Трсту. Аргентини продаје ратни брод "Цар Лазар", који ће бити нуклеус њихове ратне флоте. Јован Вучетић Бјелица био је један од оснивача бечке бродарске компаније "Лојд". Ту је и чувени Томо Милиновић, трговац и поморац, стручњак за артиљерију, који ће у тајним пословима бити десна рука Карађорђу током устанка. Први Срби капетани били су Сарајлије, браћа Николићи, од којих ће Никола постати угледни љекар, као и његови потомци. Сви су они као велики родољуби несебично помагали српске ослободилачке покрете, али и научне и културне дјелатности. И те велике људе ћемо отети од заборава посебном причом.

Али кад свјетским морима запловише вапори (пароброди), наступише тешки дани за бокељске једрењаке, који почеше губити трку са модерним временом, па дани старе славе неумитно прођоше. Посљедњи бокељски једрењак дуге пловидбе "Немирна", власништво породице Милошевић, потону прије 121 годину у водама Бискајског залива. Тако се спусти завјеса на једну сјајну златну епоху, у којој Срби поморци оставише велики свијетли траг.

Дочек бродова

Колико су биле јаке старе српске традиције код бокељских лађара говори и обичај да је брод повратак у вољену Боку прослављао тако што би код Оштрог рта дизао заставе уз топовске плотуне. Отпоздрављала су му звона манастира Савине, чији би игуман чамцем у пратњи два калуђера долазио на броду. Капетан и посада, сви гологлави, преобучени у домаће рухо, дочекивали су старца и "цјеливали му крст и десницу, макар сви припадали западној цркви". Игуман је светио водицу и шкропио цио брод унакрст, а потом капетана и морнаре који би га на крају обдарили и с поштовањем испратили ка манастиру. Треба још рећи да су Бокељи католици све до данас задржали обиљежавање своје крсне славе.

Сам себи руку одсјекао

Смјелост и способност бокељских помораца, људи пустоловног духа, надалеко је била позната и изазивала дивљење, попут подвига капетана Петра Желалића, Србина из Бијеле. Он 1760. организује групу морнара за бијег из турског заробљеништва и том приликом отимају "Велику султанију", највећи брод турске флоте са 68 топова, којим доплове на Малту гдје Петар добија титулу витеза, а потом и енглеску пензију. Неустрашиви српски капетани су пловили најопаснијим водама, односећи побједе над надмоћнијим гусарским лађама и посадама. Помињу се одликовани капетани Антоније Ђуровић и гроф Јован Мирковић, а посебно подвиг капетана Андрије Берберовића када је код грчких обала са малобројном посадом успјешно одбио напад три турска гусарска брода. Топовско ђуле му у борби смрска подлактицу и да не би искрварио сам је себи сабљом одсјекао руку и упутио свог морнара како да га превије. Као капетан још дуго је пловио на једрењаку "Божидар".

Аутор: Драган Мијовић