Новорођена збирка коју промовишемо јесте Календар моје мајке, објављена као 26. књига серије “Посебна издања” Центра за српске студије из Бање Луке, од којих су, и остале, углавном промовисане и на Филозофском факултету овдје на Палама.

            Иако не у зими на крају века, али са сличном идејном суштином у зими при крају семестра, при крају четвртине новог, по човјека тако немилосрдног вијека, за колико смо засигурно ближи другом Христовом доласку, збили смо се око изви-искре Сладојеве пјесме, која ће нас као причесна молитва катарзично и исцјељитељски упутити есхатолошким путем.

            Збирка Календар моје мајке вијенац је од четрдесет и двије пјесме махом у катренима у сагласју једанаестераца и дванаестераца, са примјерима и оних у краћим и дужим стиховима и друкчијим строфама. Случајно или намјерно, увијек гласајући за предумишљај, а у контексту црквеног календара, 42 је библијски потентан број. Четрдесет и двије су генерације од Аврама до Исуса Христа у јеванђељу по Матеју, четрдесет и два мјесеца ће владати звијер над земљом по Откровењу, колико је и мученика аморејских пострадалих за вјеру, а Давидов псалам 42. у потпуном је дослуху са једном од важнијих промисли и перспектива из којих пјева лирски глас: “Суди ме, Боже, и расуди парбу моју од народа несветога, од човека неправеднога и лукавог избаци ме.”

            У библијском броју Сладоје исписује својеврсни лирски Захумско-херцеговачки пролог налик Велимиревићевом, вођен мајчиним памћењем црвених и црних дана џепног црквеног календара, њеним расуђивањем и созрецањем, које надграђује и осавремењује властитим, тако да свака пјесма постаје једна молитва. Оне су одраз и унутрашње везе човјека са Богом, али првенствено посредством мајке, која због тога што јесте – животно оправдано а пјеснички мотивисано, постаје образ Богородици. Да је фигура мајке централна фигура збирке, и не само ње, показује и то што се на стилистички маркираном првом мјесту у збирци налази управо насловна пјесма “Календар моје мајке”, а на  посљедњем “Свећа за моју мајку”. Вриједности мотива мајке и њеног лика  истакнуто је и графостилемским означавањем обје пјесме курзивом односно италиком. Тиме је круг описан, вијенац за мајчину главу у којој као у “девојачкој шкрињи” чува читав црквени календар, исплетен, а њена жртва између два црвена слова – једног каледарског и другог судбинског “кад јој дођу деца”, награђена. 

            Може нам се чинити познатим лирско предивно “мајчиног календара”, али како примијети Славко Леовац поводом Сладојевог Трепетника, “изненађење познатим” је његова поетичка особина, везана чак и за однос према традицији: “Иако нам се чини да су поједини стихови и строфе, посматрано засебно, нешто већ упознато или искушано[…] кад се прочита цела песма видимо и осећамо да није тако, да та привидно знана треперења јесу особине поетско духовне резонанције” („Изненађење познатим“ у: Душа са седам кора: изабране пјесме, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево 2003: 263). Сасвим је јасно да овом збирком ходочасти породичним темама, водећи тако дијалог са претходним збиркама и другим мотивима, сплићући пјеснички вијенац око најзначајнијих топоса свога пјесништва. Познат нам је и близак са своје љубави према мајци, а тиме и према завичају и језику, отаџбини и народу, јер мајка је и језик, и завичај, и отаџбина, и колијевка и гроб, и почетак и крај – капија на улазу, као и на излазу овог свијета, како рече Нобеловац, па тако и у збирци наш Пјесмопојац. Пјесничким преобликовањем сјећања на мајку Сладоје гради етнографски прецизну слику свијета једног, али и сваког поднебља, који, иако у животној реалности постоји само у крхотинама, архетипски је уграђен у биће потомака, а тиме и у читав систем  колективног памћења као гаранта постојања. У мајчином специфичном изговору имена свеца Макавеја, одражава се кротко, а ипак интимно поимање вјере читавог народа: “Опрости им греше Свети Макавеју/ једино зато да ти се насмеју/ и нема га који боље прошао је/ тако те заправо примају међ своје// А надимку дају по тајним знацима/ да би свеци били ближи тежацима/ ето кад она шапне – Макивије/ то би на рану могли да се привије.” (41) Осим читавог културолошког феномена о смјени годишњих доба помало пантеистички свезаних за задружне послове, лирска пјесма постаје вјечити запис народне језичке умотворине често слушане од старина: “Макивије, косе о чивије, а српове за репове!”, а препознајемо је у сљедећим стиховима: “Дошао је и он – Свети Макивије – нема нам друге – косе о чивије/ сад прхко сено сели у стогове/ тако се година хвата за рогове.” (41)

    Близак нам је пјеснички субјект и  немањем стида да се оголи и покаже своје слабости, у које упирући стихом као крстом, разобличава али и заступа и нас грешне и раслабљене, у дане у којима, иако потребити, остајемо нијеми.  У свјетлу јануара и Божића међу првим пјесмама у Календару, лирски субјекат двојећи се пита: “Оче свемилосни сироти и свјати/ зар је вредело због нас Сина дати/ или ти знадеш то нешто о нама/ због чега нас ниси још изгно из храма.” (8) Или нас, од мајке наученим савјетом, упозорава: “Можеш ти тако колико ти драго/ ал он то види и зна кад си слаго/ можеш ти скрушен у цркву да свратиш/ и да ко ценовник молитву отчатиш// да се прерушаваш терајући моду/ али не можеш подвалит Господу// пуст и безбојан изнутра и споља/ можеш ти тако колико ти воља/ свакога дана праг црквени прећи – не улази ако не изађеш већи!” (19)

            Ређајући пјесме као лирско-контемлативне одговоре на свецима обиљежене дане, а у дослуху са збиркама Свакодневни уторник, Плач Светога Саве, Петозарни мученици и Далеко је Хиландар, лирски глас индивидуални принцип претаче у колективни па кроз осјећање припадности породици исказује и припадност народу, своју судбину прелама кроз историјски удес колектива, своје постојање у српско постојање, чиме друго него косовским завјетом и преиспитивањем властиту достојности: “О Видову дану шта ћу у Улогу/ ако у Призрен не смем и не могу[…] Ако ме нема на Газиместану/ Шта ћу у Хан Пијеску и Гаџином Хану/[…] Чији сам и ко сам докле моје сеже/ кад нисам ни сенка цркве Самодреже[…]” (23, 24).

            На овај начин дописује и савремену националну историју, “производећи историјски стварност” јер историје колектива нема без историје појединца, како рече Богољуб Шијаковић. “Нема објективне историје не зато што желимо да је нема, него што је то начелно немогуће[…] Увијек се ради о нашем разумијевању и објашњавању историјских чињеница” (Историја – насиље – теорија: изабрани „историософски“ есеји, Београд: Архипелаг, 2012, 13), а Сладоје нас још једном изненади познатим, показујући својим односом према пјесми и традицији, начин функционисања и значај колективног памћења кроз народну пјесму све до данас и вавијек.

            Посматрајући пјесме  у хоризонту очекивања збирке установљене календаром, на први поглед изненађује присуство пјесама са мотивом коња и крчмарице Јање. Међутим, мајсторски упредени са Митровим даном хајдучким растанком, и подвигом Светога Тодора, итекако оправдавају своје мјесто и сјећају на Огледалце српско, Сладојеву збирку ненадмашног домета, у којој опјева и коње, и оружја, и помоћнике, све атрибуте епскога јунаштва без којих оно не би било могуће, и тражи помиловање за све виновнике трагичних удеса, било крчмарице или налбантине, нарочито оне проклете и никад несхваћене Јерине, Анђелије, нејаке Уроше – за лирску трину епскога јунаштва и српске националне историје. Управо наведене пјесме додатно истичу необориви темељ Сладојеве поетике, речен Кољевићевим изразом – лирску позицију и када је насљеђе епско, а и када је духовно и религиозно, као у овој збирци.

            Своје мјесто у свијету, пак, лирски глас позиционира у перспективи супротној од наречене, тј. у сфери пролазности живота па зато и “изван сваког календара” (18), како каже у истоименој пјесми.

            Слику помјереног савременог свијета, као каквом цивилизацијском сондом, гради на феномену који би ријеткима запао за око – у помјерању казаљки сата на уговорено зимско рачунање времена, у пјесми “Није казаљкама дала да се врате”. Изведена мајчиним категоричним и досљедним отпором да је “назадлук кући” и свим укућанима ако се казаљке помјере јер се тако и “божије помјери”, суштина слике и суштина помјереног савременог свијета и јесте у томе што “је дошло до неког небеског квара” и што се “не држи  више нико календара” (52).

            “Свећа за моју мајку”, пјесма која затвара збирку, специфична је и по дугом стиху, 16-ерцу, којим лирски субјект бугари за мајком али се и мири са тренутком у коме ће “постати род са глином и својта са глувим мраком” (59).  Пјесма као свијећа одраз је поетичког принципа искупитељске милости пјесме (Поповић, Ранко. „Искупитељска милост пјесме: предговор, Душа са седам кора, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево 2003, 7–33), који врхуни Сладојевим опусом. Пјесмом и језиком запретано је и наше биће и биће народа, које се само тако неће разминути, а неће ни “наше речи да се размину”, као што рече Сладојев пјеснички и завичајни сапатник Рајко Петров Ного.

 Поводом промоције збирке, Пале, 16. 12. 2024.

Проф. др Жељка Панџић, Катедра за србистику, Филозофски факултет Пале