Обраћајући се присутним на представљању романа „Пјевач“ Драгана Тепавчевића у Источном Сарајеву, у организацији Завода за уџбенике и наставна средства проф. др Жељка Панџић у поздраву према свим присутним изнијела је чињеницу да су многи с нестрпљењем очекивали књижевно дружење са Тепавчевићем.

„Иако је претходни роман Драгана Тепавчевића, К’о гром објављен 2021, аутора нисмо видјели у нашим крајевима, ако се не варам још од 2018. године и промоције романа  Зна ли ко енглески, па је овакав сусрет свим вјерним Тепавчевићевим читаоцима и дуго ишчекиван. Самим тим, осим што нас је је обрадовао још једним, петим у низу романом Пјевач, окупио нас је и својим доласком, али не само као радо виђен гост, који својом појавом освјежи и учини егзотичном устаљену свакодневицу наших мање или више уређених живота, већ као род рођени који живи са нама и у нама и када није у близини, јер род није само за јуче и данас, већ засвагда. 

А то сродство, које је у основи вечерашњег разговора, огледа се у окупљању као око огњишта око књиге, то јесте око језика који је, како рече, Рајко Петров Ного, „једина сигурна и поуздана отаџбина“ у којој живи сваки Србин, дакле, око р и ј е ч и, а она бјеше у почетку свега… 

Било би грехота представити укратко роман Пјевач, а не нагласити да је Драган Тепавчевић изданак сарајевског културног круга, који је захваљујући истоименој књизи есеја Бранка Стојановића дефинисан као феномен сарајевског јата[1] – групе српских писаца и интелектуалаца из Босне и Херцеговине „тачније из Сарајева – после Београда највећега српскога града у ондашњој (авнојској) Југославији“ (2007: 7), који је имао, а и данас има огромни утицај на магистралне токове у српској књижевности и науци. Свијест о значају властитог и националног идентитета, језика и отаџбине, код Тепавчевића се огледа управо и у томе, што без обзира на живот у емиграцији, своје књижевно дјело ствара једино на српском језику, а повјерава на штампу српским издавачима, односно прије свега Заводу за уџбенике и наставна средства. 

Као што и симболика самог броја пет указује на везу свјетлости и таме, физичке и духовне равнотеже, награду вишег смисла за саможртвовање, значај хармоније – Пјевач као пети Тепавчевићев роман, представља тематско-мотивску синтезу доминантних тема претходних романа, коначно проширену за виђење живота у Аустралији, а што је још важније за слику минулог рата и то из перспективе ратног заробљеника, логораша. Исприповиједан на два наративна нивоа који се преплићу укрштајући прошлост и садашњост, обједињујући у једном лику и јунака и приповједача, он везује почетак са крајем, мир и рат, љубав и мржњу, отаџбину и дијаспору, човјека са судбином од које се не може побјећи ни на крај свијета, као што се не може побјећи ни од самога себе.

Двадесет не толико обимних поглавља Пјевача, жанровски је могуће окарактерисати као развојни и роман о одрастању, али и као комплексну културолошку и историјску студију засновану на примјерима „обичних“ живота појединаца. Животном причом пјевача Славољуба, Тепавчевић актуализује и кључне друштвене, идеолошке и историјске моменте посљедњих деценија двадесетог вијека на простору бивше Југославије, конкретно на простору Сарајева, које, у том смислу, функционише као град-узорак. Са временске дистанце од двадесет година, техником сказа, Славољуб проговара о своме дјетињству и одрастању у вољеном граду; огромној жељи да постане пјевач, најбољем пријатељу хармоникашу Сабрији и „дјевичанској“ Азри – дјевојци ријетке љепоте, која је опчињавала све око себе. Осамдесете године, које представљају најљепшу младост и најбољи дио живота главног лика, уједно су и најљепше године града уз који је стасавао. С тим у вези, карактеришући јунака, истовремено карактерише и само Сарајево, истичући све његове особености (локације, људе, догађаје, спорт, умјетност и културу, а нарочито музику) тога времена. У слици предратног Сарајева наравно да су своје мјесто нашли култни хотели, ресторани и кафане: „Европа“, „Бристол“, „Holiday Inn“ „Кварнер“, “Естрада“, „ЦДА“; личности попут Даворина Поповића или догађаји као што су то Олимпијске игре. Идилични хронотоп града наглашен управо том сликом зимске бајке кварила је „нека злокобна тишина након што је Самаран изговорио: ‘Довиђења драго Сарајево’“ (25), најављујући једно потпуно друкчије вријеме, непријатељско по човјека, чији је парадокс постојања видљив и у Тепавчевићевим реченицама о томе: „На дан ослобођења града у једном рату кренуо је други. Шестог априла.“ (53)

Мотив рата и положаја човјека у околностима које буде демонску енергију у оним најгорим, а ломе чак и оне најбоље, Тепавчевић доноси из перспективе бившег ратног заробљеника. И након свих искушења која је доживио и преживио у том периоду, Славољуб је човјек који никога не мрзи и не дијели дијели људе по вјери и нацији, што потврђује да је Тепавчевићева проза доминантно антиратна. Његови ратни наративи, и у овоме, и у другим романима, првенствено су приче о индивидуалним људским судбинама, које су се нашле у судару са историјом без могућности истинске побједе, јер се трауме и ожиљци носе до смрти. Поетичку инвентивност и мајсторство приповиједања писца уочавамо нарочито у оном сегменту у коме рату и смрти супротставља моћ умјетности симболички назначену пјесмом и пјевањем, а издвојену и у самом наслову.

Други наративни ток који представља садашњи тренутак и тренутак настанка исповијести лика и самог романа, у историјском, али и поетичком смислу, реактивира мотив сеоба – Славољуб се одселио у Аустралију због ратног бесмисла који на балканском подручју изнова и у свакој генерацији гута своје жртве. Да је Аустралија далеко од појма обећане и рајске земље за све сапатнике сличне њему, главни лик нам, илуструје збијајући шалу на рачун властитог живота. Заклоњен маском шаљивџије, он заправо открива тешкоће и проблеме које собом носи живот у емиграцији. Од језичке баријере, која је и прва у дугом низу „техничких“ потешкоћа које успоравају адаптацију и започињање новог сегмента живота, преко климатског до културолошког шока, стања које Славољуб преставља скоро као трајно, највећи парадокс је у томе што постоји могућности да се животи дојучерашњих непријатеља, који су се гледали преко нишана и због којих су, и једни и други, ту у земљи кенгура и коала, поново преплету.

Према приповједачким начелима, осјећању за језик, цјелину приче, значај приче и причања као залога памћења и свијести о идентитету, Тепавчевић је сасвим на Андрићевом трагу, а према мотивима и догађајима о којима говори, свједочи пут Милоша Црњанског, али и свих нас и вечерас присутних и многих који ће читати роман Пјевач. У том контексту желим да истакнем још једну кључну ријеч и феномен по коме смо у сродству, скоро сам па потпуно сигурна сви ми вечерас без остатка, а то је избјеглиштво. Главног лика у роману доктор који би требало да утврди његов степен оживјелог стреса поставља питање:

„Први пут сте избјеглица?“, као да је то стање или статус који се мијења и који престаје, на шта му Славољуб одговара: „Већ сам то био. Оног тренутка кад напустите мјесто гдје сте рођени и гдје сте живјели, ви сте већ стекли тај чин и стаус… А кад једном схватиш да си без своје куће и кућишта, постане ти свеједно. Будеш као дрво. Пресаде те у другу рупу, ако се не примиш, ископају онда већу, налију добро водом, додају мало и ђубрета и готово. Кад те једном ишчупају, тебе ионако више нема онаквог какав си био.“ (39)

Захваљујући Драгану Тепавчевићу у његовим романима ми поново проналазимо себе, своје уточиште, кућу у којој смо рођени, ону једину коју сањамо па чак и ако су оне потоње љепше, своју отаџбину коју су нам завјештали преци, а коју никада неће пружити ниједна домовина, и коју градимо управо том свијешћу о себи са одређену у оквиру три нужна питања: ко смо, гдје смо и шта радимо – па вечерас на њих одговарамо: Ја сам Србин, Драган Тепавчевић – сви смо ми Драган Тепавчевић, на огњишту смо –  у Источном Сарајеву смо, причамо и памтимо – живимо упркос свему!“

[1] В. Стојановић, Бранко, Сарајевско јато: студије импресије о српским писцима из Босне и Херцеговине. Београд: Свет књиге, 2007.