Својевремена појава „лајк“ дугмета показала се разорним када је ријеч о психичким поремећајима код дјеце и младих и већ сада се може повући јасна паралела између јачања друштвених мрежа и повећања менталних поремећаја, каже за Спутњик Андреа Јовановић.

Филтери за уљепшавање дио су исте те приче о валидацији, мањку самопоуздања и психичким обољењима.

Друштвена мрежа „Тик-ток“ под притиском је да побољша безбједносне стандарде како се млађи од 13 година не би нашли међу корисницима. Истовремено, због пораста анксиозности и пада самопоштовања код младих, корисници друштвене мреже млађи од 18 година суочиће се са ограничењима употребе филтера за уљепшавање.

Ова мрежа је током безбједносног форума у Даблину најавила промјене у раду, а ограничења за филтере односиће се на оне који мијењају дјечје карактеристике, пумпајући им уста, увећавајући им очи или уједначавајући им пигмент коже. Филтери или ефекти попут зечјих и псећих њушки и ушију неће бити погођени овом мјером.

Анксиозна генерација

Филозоф и истраживач-сарадник у Институту за политичке студије Андреа Јовановић рекла је у разговору за Спутњик да је 2012. година била пресудна за причу о друштвеним мрежама, јер се те године, поред дугмета за лајк, појавио и „Инстаграм“. Када се говори о психолошким или психичким поремећајима и добијању валидације, ово је неизбјежна тема. Уз то, дугме за лајк је друштвене мреже претворило у савршене маркетиншке машине, што до тог тренутка није био случај, нити је било у интересу друштвених мрежа.

- Оно што сад може да се прати и види, бар на основу генерација које су те 2012. имале шест, седам или осам година јесте да су последице прилично разорне. Књига „Анксиозна генерација“ управо се бави овим проблемом и прати прву генерацију која је одрастала у свету друштвених мрежа какве данас познајемо. Оно што видимо сада, 12 година касније, јесте да је све постало још екстремније, како по питању времена које деца проводе по мрежама, броју самих мрежа, тако и по укључењу интернета, телефона и свих смарт уређаја у друге процесе, не само у слободно време. Ту се првенствено мисли на учење. Тек треба да видимо шта ће истраживања показати у том погледу - рекла је Јовановић за Спутњик.

Реалан утицај забрана

Различите земље имају различит приступ проблему учесталог коришћења интернета код дјеце, од старосних забрана за регистровање налога и неопходних родитељских дозвола, па до модификације садржаја који се приказују различитој публици.

Јовановићева сматра да простом забраном није могуће одвојити дјецу од друштвених мрежа и да тај проблем заправо прераста у културолошко и политичко питање. Један од примјера је Кина која од почетка примјењује одређене забране, управо због претпоставке до каквих би све посљедица превелика употреба Тик-тока, али и других друштвених мрежа, могла да одведе.

Најосетљивији су јако млади људи и деца којима је мозак и даље у развоју и нисам сигурна да оваква врста контроле и надзора може много да помогне. Бојим се да истраживања показују да су неке од последица неповратне, а највећи проблем су пажња, концентрација и навученост на допамин у врло раном периоду живота.

Саговорница Спутњика каже да не би залазила у крајност са тврдњом да су интернет и приступ технологијама у потпуности лоше, али сматра да нека врста ограничења мора да постоји. То даље отвара питање чија је то надлежност и ко може таква ограничења да уведе. Препуштати самим мрежама да се тиме баве прилично је пипаво, каже Јовановићева, будући да оне раде у свом, а не у интересу обичних људи и општег здравља.

Филтери као израз сексуалности

Филтери на које се ставља забрана, односно који ће се надзирати, јесу они који сексуализују дјецу и мијењају им црте лица. Шаљиви филтери са анимацијама и животињама неће бити обухваћени овим. Ипак, Јовановићева сматра да треба бити опрезан са оптужбама да друштвене мреже сексуализују дјецу.

Свако време имало је своје облике тога, не бих баш рекла да су друштвене мреже сексуализовале децу. Свака генерација је имитирала стандарде лепоте свог времена, али су друштвене мреже увеле широку присутност себе самог у свету, пред људима, односно профилима који их не познају.

Раније су се, каже Јовановићева, стандарди љепоте иницирали да би неко неког видио у школи, одјељењу, парку, а сада то подразумијева много већу публику и самим тим повећава утисак валидације који може да се добије када су стандарди до којих им је стало испоштовани.

- Свака генерација је имитирала стандарде лепоте свог времена - каже Андреа Јовановић.

Истраживање сексуалности је, објашњава она, природна потреба која постоји код младих људи и појачана је на почетку пубертета. Она сама по себи није лоша, већ је процес развоја људског бића. Разлика је у томе што друштвене мреже значајно повећавају опасности које иду са свим тим из гомиле разлога. Раније су постојали другачији стандарди љепоте и били су ограничени на пријатеље и познанике, док сад, истиче Јовановићева, све што се окачи онлајн може видјети бесконачно много људи, од којих неки то могу и злоупотребљавати.

Повезаност са психичким обољењима

Постоје двије различите школе мишљења. Једна тврди да је ова веза неупитна и да је пораст коришћења друштвених мрежа и боравка на њима у уској узрочно-посљедичној вези са повећањем душевних проблема и психичких обољења, посебно код младих људи.

Са друге стране, постоје друге струје које су скептичне према томе. Један од главних аргумената им је да је повећан број регистрованих обољења посљедица саме приче о психичким обољењима, доступности информација и њихова популаризација. Психичка обољења су дуго била табу и невидљива у јавности и самим тим што се о њима наглас говори, долази до пораста препознатих и документованих случајева менталних обољења.

Без обзира на овај аргумент о популаризацији обољења, за који сам сигурна да у великој мери стоји, ипак мислим да је корелација између друштвених мрежа и психичких поремећаја толико велика да не може да се игнорише и каже да је ствар случајности. То је не само логично него и очигледно.

Оно о чему се мање прича, каже Јовановићева, јесте усамљеност и чињеница да инстант онлајн пријатељства не могу заправо испунити ту природну људску потребу за друштвеношћу на начин на који то наравно ради живот „уживо“. То је само један од низа посљедица које долазе уз прекомјерно коришћење, односно „живљење“ онлајн. Није више само ријеч о анксиозности и депресији, већ и о рекордно великом броју самоубистава код младих. Када се сви ови фактори заједно саберу, каже она, онда објашњење постаје много јасније, као и повезаност мрежа и обољења.

Дигитална реалност

Не само што Јовановићева сматра да забране немају учинка, она вјерује да су контрапродуктивне и немогуће. Технологија, интернет, друштвене мреже... јесу наша стварност и она не вјерује да се „сат не може вратити уназад“. Морамо да научимо да живимо у овој новој реалности, али и да је, наравно, контролишемо – посебно када се ради о младим људима.

Деца су апсолутно надзирана различитим врстама контроле и не знам зашто то и у овом случају не би било исто. То нас опет враћа на питања ко, како и кад, да ли је то одговорност државе или самих платформи, колико одређене земље уопште имају моћ да контролишу било шта.

Јовановићева закључује да су посљедњи које треба оптужити за присутност дјеце на интернету родитељи. Они су најчешћа мета напада, а нико се не пита колико они уопште и имају снаге да се боре са овим новонасталим феноменом који задире у све поре њихових живота. Нико се не пита колико они имају времена, енергије и могућности да се у ужурбаном систему гдје константно мора да се ради, заради и преживљава квалитетно посвете и позабаве својом дјецом. Условљени временом које немају, вртићима, школама, пословима, ваннаставним активностима и, наравно, притиску друштва, родитељи се, констатује Јовановићева, врло често, најмање питају колико ће њихово дијете бити препуштено и одгојено у дигиталном свијету.