Обучена у полупрозирну свилену спаваћицу, испод које није имала ништа, као вучица у кавезу, Даница је шетала по раскошној одаји. Велики кревет с дебелим душецима и свиленом постељином, такво нешто никад није видјела, није знала ни да постоји, дебеле ручно ткане серџаде по поду, пуно огледала, позлаћени свијећњаци и кандила пуњена миришљавим уљем од руже, те у златни оквир урамљен уљани портрет књаза Данила. Лијепо, прелијепо, али:

„ Нико се не пита гдје сам одлутала. Гдје сам нестала. Да ли ми се ишло. Пуниша Павићевићу, изгледа ни ти се не питаш. Пустио си ме курјацима, а волим те. Сваким даном све више и јаче. Пуниша Павићевићу, љубави моја највећа икад. Бескрајна, доживотна и бесмртна.“

Помало је зазирао од сусрета са прелијепом Павићевићком, тако расну жену никад није имао. У двије кристалне чаше насуо је шампањац и тихо ушао у собу с огледалима. Леђима окренута ка вратима, Даница је гледала његов портрет на зиду и није га видјела ни чула. Данило је застао на прагу. Као опчињен, зурио је у та гола леђа и фигуру под танком свилом, у ту косу расуту преко рамена и кожу коју као да људска рука никад није додирнула. Под свјетлошћу кандила то голо тијело стално је мијењало боје. Од јарко црвене, преко боје пурпура и свијетло плаве, до бијеле, скоро блиједе. Као љетње зоре на небу изнад Ловћена. Данило је осјетио да га хвата пламен пожуде и да му бриде усне. Горио је од жеље за том женом која му је, срећним гестом судбине, додијељена и да му је допуштено да ужива у њеним раскошним облинама.

Даница се окрену. Као дјечак ухваћен у крађи, Данило се осмијехну.

- Добра вече!

Она рукама покуша да сакрије стидна мјеста. Фалило јој је руку.

- Хоћу кући. Ја имам свог чојека. Свог Пунишу.

Он закорачи у собу и стаде пред њу. Она спусти руке низ тијело. Он јој понуди чашу са шампањцем. Она га удари по руци. Чаша паде на под и шампањац се просу. Он испусти другу чашу и изненада јој снажно удари шамар. Она паде на под. Он се више није суздражавао. Баци се на њу. Ударајући је рукама по лицу и глави, кољеном јој размаче бедра и уђе у њу. Она се није бранила. Зурила је у плафон, широм отворених уста, и нијемо плакала. Присилила је себе да буљи у сјенке на плафону, да броји до сто и не мисли на силеџију на себи.

„Забога, само да га не погледам!“

Он је дахтао и стењао, гризао је по врату и дојкама и режао:

- Бедевијо моја!

Умотани у крзнену ћебад, дар од ујака, дјечаци су слатко спавали. Јана им је припремала доручак. Од поклона књаза Данила. Резала је суву сланину, хљеб и лук, бирала мање грудве сира и по два слатка француска колачића. Није било воде. Јана пробуди старијег сина:

- Машане, сине, доручкујте и пази на брата. Одох ја по воду.

Јана раскомоти млађег сина, да се не угуши у крзну на јутарњем сунцу, узе крчаг и оде. Није се освртала. Машан узе један колачић. И Лазар се пробудио. Старији брат му дода други колачић.

На запуштеном православном гробљу у Спужу Ристо Бошковић држао је парастос изгинулим саплеменицима. Међу избјеглим Бјелопавлићима били су Пуниша и Тодор с породицом. Пуниша је из Спужа донио десетак воштаница. Обучен у црну мантију, само њу и пушку понио је из Орје Луке, Ристо је појао.

- Упокој, Христе, са светима душе слугу својих, ђе нема болести, туге, него ђе је живот вјечни...

Чинило јој се да је прошла вјечност од њеног одласка и повратка с извора. Сједила је на голој земљи између два крзнена ћебета и, неспособна да обузда бол и прихвати стварност, водом из крчага пољевала се по глави.

„У сваком тренутку сам на мјесту гдје познајем сваки камен, сваку биљку и сваки звук и гдје увијек тачно знам шта ћу сљедеће рећи и учинити. Овога пута то сам морала да спријечим. Морала! Да упалим кандило с освјештаним уљем из Јерусалема и њиме освијетлим таму из које је дотрчао мој брат. Да га сустигнем, ухватим за руку и окренем тако да га гледам у лице. И прије него што би ме стрелица с кукастим врхом забола у срце, да му кажем: „Брате, ти си издајник. Шкорпион који је убио своју сестру.“

- Машане, ево ме, сине.

Умотани у два крзнена ћебета, дару ујака Данила, непомично су лежала два дјечака. Четири и три године. Из уста им је излазила бијела пјена. Крај њихових главица стајао је по допола поједен француски слатки колачић.

Одломак из романа Жељка Пржуља