9.1. 2024. БАЊА ЛУКА Предсједник Републике Српске одликовао Ненада Кецмановића.

15.9.2020. ПАЛЕ Умро Момчило Крајишник

4.3.1995 СРПСКА ИЛИЏА - РАФАЛ ПО АУТУ

Рат је тек био почео, али су се већ знале линије фронта и који је чији дио града. Они реалнији су напуштали станове и прелазили ка свом народу, а они будаластији су још вјеровали у нешто чега није било. Ми смо већ трећи пут хапсили брата једног муслиманског министра и мијењали га за неке ухапшене Србе у муслиманском дијелу града, а знали смо да ће се он опет вратити у свој стан на нашој страни. Али, добро га је било имати...

Те вечери нас тројица смо били у патроли. Српски полицајци. На нама старе, плаве униформе и плаве јакне без ознака и чинова, немамо ни опасач ни упртач, ни капе. Само аутомате и рапове. Шетамо уклетим градом , а нигдје никога. Они храбрији су на линији, а кукавице се крију по становима и шупама за угаљ. Ујутро, између десет и дванаест сати, сви се појаве на улици само да се види ко је јуче побјегао. Тад нас командир зовну на моторолу:

- Патрола број три, одмах се јави у хотел!

-  Коме да се јавим?

-  Само идите тамо. Већ ћете видјети коме треба да се јавите.

То је било вријеме шифри и конспирације, сви су још крили своја имена, и ја сам помислио да нас нека од других патрола зове на пиће. Кад стигосмо у хотел, а оно унутра сједи магистар Момчило Крајишник, наш начелник, предсједник Општине и још доста људи. Неки униформисани, неки нису, али су сви били наоружани до зуба.

- Богами, Слобо, вечерас ти нема зајебанције - помислих у себи.

Још кад за шанком видјех Гаврана и Нонета како пију кока-колу, ноге ми се одсјекоше од страха. Приђе нам начелник и рече:

- Вас тројица ноћас пратите магистра.

Овај један оде са начелником да виде које ће ауто узети, други остаде крај врата, а ја приђох двојици пријатеља.

- Од вечерас и ја пратим Мому.

Њих двојица ми ништа не рекоше, само један махну конобарици и она и мени донесе кока-колу.

- Слобо, идемо! - зовну ме онај крај врата и ја оставих допола попијено пиће и изађох. Пред вратима нас је чекао нов службени плаво-бијели голф. Возач и ја сједосмо напријед, а предсједник Српске скупштине и онај трећи из патроле позади.

- Добро пазите! - испратише нас начелникове ријечи.

У голфу тишина. Мени незгодно да започињем разговор, а Момчило Крајишник се нешто замислио. Али, кад на раскрсници гдје се десно скреће за аеродром и путу куда се иде за Пале, возач скрену лијево и крену право ка муслиманском дијелу Сарајева, ми загунђасмо, али нам  Крајишник објасни да идемо у град на преговоре са Изетбеговићем.

- Гдје су ти сад они што се с тобом сликају на телевизији - помислих да му кажем, али одустах, и боље је.

Дуж пута  до Маријин-двора нигдје жива роба. Све до Скупштине пратио нас је мрак и још тежа тишина.

Пред Скупштину смо стигли негдје око десет минута до девет сати и ни ту никога нисмо затекли. Крајишник залупа на врата, али одговора није било. Мало причекасмо и таман кад се окуражих да му предложим да се вратимо, из правца Скендерије се појави колона од десетак аута и мало касније из њих изађоше Алија, Ненад Кецмановић и десетак специјалаца из њихове пратње.

Они сви у најмодернијим шареним униформама, са панцирама, пумпарицама и хеклерима са уграђеном оптиком. А ми- ко свирачи. Да сам барем метак убацио у цијев. Крајишник, Изетбеговић и Кецмановић уђоше у зграду Скупштине (врата су одједном била откључана), а ми остадосмо на оном  платоу да их чекамо. Нико ништа не говори, само се мрко гледамо.

- Слобо, како си?! - препознах бившег колегу из моје улице.

("Шта ме питаш како је? Пит’о бих ја тебе да си и ти дошо у мој дио града и да те они наши вукови овако окруже, а ти ни пушку немаш спремљену").

- Добро. А ти, Зајко?

- А, ради се.

Зајку један њихов колега нешто шапну и он се одмиче у страну, а мени се учини да би нас снајпер са "Моме и Узеира" лако могао гађати и зато се нас тројица склонисмо у један мали пасаж. Алијини и Ненадови тјелохранитељи будно мотре на нас, и ми на њих, сви држимо оружје у рукама и опасно ћутимо. Само да неко не учини какав погрешан корак! Сви стојимо, нико се и не миче, а атмосфера је напета до усијања. Не бих се изненадио да од толико електрицитета почне сијевање грома.

Послије петнаестак минута преговарачи изађоше из зграде и без ријечи се растадоше. Ненад Кецмановић и Алија Изетбеговић на једну а Момчило Карајишник на другу страну. Нас четворица сједосмо у свој ауто и кренусмо назад, у свој дио града. Овај пут нас је дио пута, на одређеном одстајању, пратио један муслимански ауто, али се на раскрсници на Пофалићима негдје изгубио. Али зато мало даље, код Социјалног, по нама осуше ватру. Меци су звиждали око аута, нас тројица смо полегли по сједиштима, возач је притиснуо гас колико год може, а ја сам се у себи молио само да нам који метак не погоди  у гуму. Тај карамбол сигурно нико не би преживио.

Срећом то се не деси, а не би никакве ни барикаде на улици и ми продужисмо даље и без икаквих проблема пређосмо у свој дио града.

Аутор: Жељко Пржуљ