Скијашки тренер и један од највећих заљубљеника у скијање, Жељко Шљивић из Пала, у разговору за портал Катера говорио је о томе како се и када заљубио у скијање, како је изгледала његова професионална скијашка каријера и када је упловио у тренерске „воде“.

Шљивић истиче да је љубав према скијању наслиједио од покојног оца Петка, а исту је пренио на своју тројицу синова Милана, Луку и Марка, од којих је посљедњи и најмлађи Марко сада професионални скијаш и репрезентативац БиХ.

- Мој отац Петко, машински инжењер по занимању, ми је пренио ту љубав и интересовање према скијању. Негдје од пете године живота сам почео да скијам, а то је било на Корану, гдје смо скијали на три чувена скијалишта. Имали смо једну стазу испод кућа Рудића, дугу око 70 метара, друга је била на чувеном „Анђином брду“ код кућа Самарџића и трећа изнад садашњих тениских терена – каже Шљивић.

Жељков отац Петко Шљивић/Фото: Уступљена фотографија

Шљивић истиче да је тада ријетко ко имао професионалне скије међу дјецом. Његове прве „праве“ скије биле су чувене „јела“ скије, негдје са почетка седамдесетих година прошлог вијека.

- То је био период основне школе, негдје око 1970. године. Сјећам се, покојни Нешко Томовић је преко школе наручивао „јела“ скије. То су биле дрвене скије оковане малим лимом, око 2х7 милиметара димензија, нешто налик данашњој „кантни“ – додаје Шљивић.

Скијањем се професионално бавио од раног дјетињства до одласка на служење војног рока, 1983. године. 

За то вријеме освојио је велики број награда и медаља, а највећа у његовој каријери било је златно одличје са Малих олимпијских игара у Палама 1981. године, у дисциплини велеслалом.

- До одласка у војску сам се бавио скијањем и у том периоду сам често освајао главне награде на такмичењима, увијек бих се нашао међу прва три мјеста. Ипак, најбољи резултат за мене је злато на МОИ 1981. године на Палама – каже Шљивић.

Одлазак и повратак са служења војног рока у Југословенској народној армији (ЈНА) је био „природни прекид“ професионалног бављења скијањем за Жељка. По завршетку ЗОИ 1984. године, Жељко почиње радити као учитељ скијања.

Жељко из млађих дана/Фото: Уступљена фотографија

- Ускоро након тога, Војо Томић и Цицко Провић ме позивају да се прикључим Ски клубу „Жељезничар“ из Сарајева, који су они основали и који је имао велике амбиције у то вријеме. У то вријеме, у Сарајеву су на одслужењу војног рока била тројица словеначких скијаша, који су постали дио клуба и донијели велике резултате на скијашкој сцени – истиче Шљивић.

Каже да је популарност и рад клуба растао из године у годину, а од 1987. године у „Жељи“ су почеле да се појављују нове, младе генерације скијаша, Паљанима позната имена попут Владе Лучића, Бранислава Лоловића, а касније деведесетих и његова сестра Јелена и други.

- У „Жељи“ сам као професионални тренер радио до 1991. године, до омладинског првенства у Марибору. Сјећам се кад смо се враћали са тог првенства, ишли смо преко Мађарске због рата, који је већ почео у Хрватској. Због блокада ка Сарајеву, дјецу сам одвезао на Пале и након два дана успио сам да их пребацим кући – каже Шљивић.

Додаје да су током рата наставили са тренинзима и такмичењима дјеце из скијашког клуба, а након рата у „новом“ „Жељи“, који је рад наставио на Палама, а затим и оснивањем клуба „Источно Сарајево“ у годинама након рата.

- Почетком рата имали смо дјеце из „Жеље“ која су добро котирала, попут Јелене Лоловић, двоструке учеснице ЗОИ, Мирјане Гранзов, Влада Лучића, Влада Парађине, Миљана Лиздека и многих других. Ја сам их тренирао, ишли смо на припреме на глечере, на такмичења по Србији. Први син Милан се родио 1992. године кад сам био са дјецом на припремама на глечерима – истиче Шљивић.

У периоду професионалног скијања/Фото: Уступљена фотографија

Додаје да се и Лука, његов средњи син родио 1994. године, док је од куће одсуствовао мјесец дана због одласка на припреме на глечере.

- Дјеца су освајала добре резултате и на Бамби купу, а онда је дошао период када су већ довољно статасали и био им је потребан виши ниво тренирања. Морали су да раде на вишем нивоу, а за то сам имао пуну подршку њихових родитеља. Онда смо преко Скијашког савеза Србије послали неколико њих, а међу њима најбоља је била Јелена Лоловић – истиче Шљивић.

Након завршетка Одбрамбено-отаџбинског рата, Шљивић наставља да ради у „Жељезничару“ на Палама, а затим у клубу „Источно Сарајево“, кроз  чији процес тренирања је прошло много дјеце.

- Кроз тај клуб су прошла и моја дјеца. Мој син Марко је научио да скија у трећој години. Тренирали смо на Јахорини, а први пут смо се на такмичењу ван земље појавили 2002. године у Загребу. Сјећам се, те године на жријебању били су Марко Шљивић, Вук Ћосић и Страхиња Шљивић – каже Жељко.

Дјеца у Ски клубу „Источно Сарајево“ су временом стасавала, радило се напорно и тренирало, а доносили су увијек прегршт медаља са такмичења. Жељко каже да су такмичари овог клуба увијек били међу прва три на нивоу БиХ.

Марко Шљивић/Фото: Уступљена фотографија

- Након тог клуба, прешао сам да радим у Ски клуб „Јахорина“ из Пала, а са мном је прешао и Марко. За три године рада, постали смо прваци БиХ и тај рекорд добрих резултата држали смо наредних четири или пет сезона. Након тога дошли смо до проблема у раду, на начин да клуб није имао исте такмичарске амбиције као ја – каже Жељко.

Након „Јахорине“ са Игором Шљуком креће у оснивање ски школе „Пале“, која убрзо након тога прераста у скијашки клуб, који данас окупља тридесетак дјеце са великим амбицијама и квалитетом да једног дана буду прави шампиони.

- Ски клуб „Пале“ смо основали прије неких четири или пет година, сада он броји око тридесеторо дјеце, радимо одговорно и остварујемо добре резултате. Наша база је Ски центар „Равна планина“ – каже Шљивић.

Протекла скијашка сезона била је врло повољна за Ски клуб „Пале“. Такмичари овог клуба су имали одличне резултате, освојено је много златних, сребрних и бронзаних одличја.

Ски клуб Пале/фото: СК Пале

Жељка је у професионалном смислу, у потпуности наслиједио најмлађи син Марко, који је међу 300 најбољих скијаша на свијету и стални члан репрезентације БиХ. Најстарији Милан и Лука су такође тренирали скијање, али се нису дуго задржали у овом спорту на професионалном нивоу.

- Скијање је скуп спорт, а ови што би требали немају разумијевања за то. Марко је у посљедње три године освојио 30 медаља такмичећи се у седам земаља, али њих то не занима. Само за опрему, четири пара скија и два пара везова, платио је 2.200 евра – истиче Жељко.

Додаје да је врло разочаран данашњим стањем у друштву у Републици Српској и БиХ.  Поједине ствари се каже, могу срести само код нас и нигдје друго на свијету.

- Тек ове године су се сјетили да ми уруче неку награду, а произвео сам толико шампиона и олимпијаца, од Јелене Лоловић, Влада Лучића, Марка Рудића, Жане Новаковић и других. То су све дјеца која су тренирала код мене и са којима сам радио – каже Шљивић.

Поред скијања, Жељко је велики заљубљеник у пчеларство, те тренутно посједује око 150 кошница. 

- Пчеларством се бавим од своје двадесете године, то је страшно обиман посао за који је, прије свега, неопходна вјештина. Он нам је једини и основни производ - истиче Жељко.

Уз велику подршку супруге Раденке, инжењера пољопривреде по струци, као и тројице синова, Жељко је прије пар година у склопу свог домаћинства отворио и пекару, за печење домаћег хљеба по рецепту старих бака, без боја и адитива. 

Биографија:

Жељко Шљивић је рођен 1. фебруара 1963. године у Сарајеву, општина Центар. Основну школу и гимназију завршио је у Палама, а дипломирао је на Грађевинског факултету у Сарајеву. Ниједног дана није провео у струци, јер је велики заљубљеник скијања и тиме се бавио током цијелог живота до данас. 

Припремио и разговарао: Миљан Рашевић